nego da se razgovore podrobno, na osami . Svrnu i u dvije-tri crkve. Najposlije otide u općinsku kuću, gdje mu činovnik pregleda vojničku bukvicu, pa mu iščati drugu bukvicu, zbog krštenja stražareva .

šetnju, dao obično pred veče. Svak se začudi njegovom držanju, a jedna gospođica poblijedi kad on prođe mimo nju, ne opazivši je. Bješe to Jelica, lijepa kći jednoga bogatog trgovca, Hrvata. Toni bješe česti gost u njegovoj kući, niti se ikad dotle desilo da se on srete s lijepom Jelicom a da se bar ne ustavi. Doduše, njih dvoje ni riječi ne progovoriše o ljubavi, ali su očima govorili i suviše jasno, tako da su i njezini roditelji smatrali kao gotovu stvar njihov brak . svrnu ljekar u jednu manju ulicu i uđe kroz vrata, nad kojima bješe natpis: "Hrvatska čitaonica ". U prvoj sobi zateče njekoliko mladih ljudi. Toni ih veselo pozdravi .

vam drugi put to ponavljam A i sve ostalo što sam vam kazao zapamtite, jer bi vi već morali znati blage običaje. A sad još nješto. Meni je jedna ptica kazala što ste govorili u hodniku sa onom ženom ozgo. Pitali ste je ko obitava gore, koliko kirije plaćaju, koliko ja plaćam - i take stvari, za koje ... - Sad opet kihnu . svrnu čibuk. Srećom našom u taj mah zakuca njeko na vratima, te uđe visok, riđ čovjek. Ponudiše ga vinom, a nas poslaše u našu sobu. Mi tu odahnemo, kad ali eto ih svijeh za nama .

sve ispremetaše. Mi to ništa ne razumijasmo. Odatle uputimo se pješke preko mosta i uđosmo kroza gradska vrata u ulicu, gdje nas zapahnu smrad . svrnu njekud nalijevo. Kako bjesmo izostali, nama se učini kao da on uđe kroza zid, ali kad pritrčasmo vidjesmo da odmiče jednom stazicom, gdje bi se dva plećata čovjeka jedva mogla razminuti .

, i celivajući ih moljaše ga da ne odlazi od njega. Jer se bojaše da starac, pavši u očajanje, ne pogubi dušu svoju. Ali, pošto ga ne mogade umoliti, brat tugovaše mnogo i plakaše. I pomolivši se usrdno Bogu za njega, on ga otpusti, snabdevši ga potrebnom hranom za put. I isprati ga petnaest stadija, savetujući ga na pokajanje. Najzad zagrlivši ga i sa suzama ga celivavši, on se vrati u svoju keliju. A Jakov, pošto prođe veliki deo puta što u svet vodi , svrnu malo s njega, i nađe jedai stari grob, načinjen u obliku pećine, u kome beše mnogo kostiju, od kojih se mnoge dugim vremenom behu u prah pretvorile. On onda uđe u grob, pokupi preostale kosti i prah, smesti ih u jednom uglu, i zatvori se tamo. I preklonivši kolena na zemlju, i s velikim jaukom i ridanjem bijući prsi svoje, on se ispovedaše Bogu govoreći: Kako ću pogledati k Tebi, Bože moj? Kako ću početi ispovest svoju? Kako smem pokrenuti na molitvu nečisti jezik svoj

lepotom, i snabde potrebnim stvarima - I zbivahu se u toj crkvi preslavna čudesa u slavu Hrista Boga, a na pohvalu svetog velikomučenika Georgija . svrnu s puta na jednu putanju, a ja iđah za njim. I gle, pokaza se stado ovaca, a mladić koji ih je pasao ležaše na samrti od ujeda zmije. U blizini pak beše izvor, i starac mi reče: Zahvati vodu da omijemo krst. - Pošto to uradismo, mi otvorismo usta mladiću i sipasmo mu vodu kojom omismo krst, i starac reče: U ime presvete Trojice isceljuje te sluga Božji sveti velikomučenik Georgije. - I podignuvši se, mladić povrati iz sebe smrtonosni otrov, i ustade. Starac upita

Duha ", lice njegovo tako zasija, da se nije moglo gledati u njega, i oko, kojim dotle ništa video nije, potpuno se isceli. Videći to, bratija uznesoše blagodarnosg i hvalu Bogu koji tvori divna čudesa. Izvesno vreme posle krštenja, Konstantin zamoli starca za blagoslov da poseti Iverski manastir, da bi se poklonio ikoni Bogomajke Vratarke i, po obećanju, zapalio sveću pred njom. Dobivši blagoslov, on ode tamo sa jednim inokom od skitske bratije. Pri povratku otuda on svrnu u Pretečin Skit, pošto beše čuo da tamo molitveno tihuje i samoćuje veliki starac - duhovnik, koji je nedavno poslao ka Gospodu tri svoja učenika, postradalih za ispovedanje imena Hristova, i da se delovi svetih moštiju njihovih nalaze u tom Skitu. Videvši svete mošti, Konstantin im se pobožno pokloni i celiva ih, i u tom trenutku njemu radosno zaigra srce i obuze ga želja da pođe putem ovih prepodobnomučenika, da podražava njihovo življenje, a zatim da postrada za ljubav

što su škole završili da to nije bilo dobro, kobojagi kad đubre dugo stoji posle bude ko da ga nisi ni bacio po njivi. Kadgod se ništa bacalo nije pa ni đubre. Ono se razbacivalo. Može biti da imadu pravo da ga sunce izvuče ako dugo stoji nezaugareno. Al od čega je ondak rodilo i dogodine, ako je po tim što su škole završili i uče paore kako se zemlja ore? E, ondak kad malko porade po avliji, spreme čardakove za kukuruz, obiđu druge njive da vide kako stoje , svrnu koji put u bircuz da čuju šta ima novo i da malko danu dušom. Utom krene i strnjika da zeleni pa ajd na ugarenje. I tu se uranilo, jedni da odmaknu dok je ladovina, a drugi što su tako naučili, da ne dangube kad se ima posla. Ugarilo se časkom, nije plug išo duboko, taman kolko treba da se pokrije đubre, korov što je kreno i stara strnjika. Ko je bio vredniji i držo se ko što treba i ko je davo kome šta pripada, taj je posle išo

klanjaju . svrnu koraci moji ( Ps. 16, 5 ). I opet: Upravi stope moje po reči svojoj, Gospode, i neka nikakvo bezakonje ne ovlada mnome ( Ps. 118, 133 ). A često ponavljaše i reči svetog Prvomučenika, govoreći: Gospode, ne primi im ovo za greh ( D. A. 7, 60 ) .

prineše manje, i svaki čovek prinošaše na žrtvu što je mogao. I po celom gradu razlegaše se rika klanih životinja, i ispuni se sav grad smradom od dima prinošenih žrtava, svuda beše gurnjava i vreva. Dok se sve to događalo, pobožna i prekrasna Ekaterina silno paćaše srcem, tugujući zbog obmane i pogibli tolikih duša ljudskih. I goreći Božanstvenom revnošću, ona uze sa sobom nekoliko robinja, i pođe u hram gde bezumnici prinošahu žrtve. A kada stade na vratima hrama, ona svrnu na sebe poglede svih svojom neobičnom lepotom, koja svedočaše o unutrašnjoj lepoti duše njene. Ona naredi te obavestiše cara da ona ima da mu kaže nešto veoma potrebno. Car naloži da ona priđe k njemu. Došavši pred cara, Ekaterina mu se najpre pokloni, ukazavši mu dužno poštovanje, pa onda reče: Care, poznaj obmanu kojom su vas đavoli obmanuli: vi trošnim i bezosećajnim idolima služite kao bogovima. Zaista je velika sramota biti toliko slep i bezuman, te se klanjati takvim

iz ložnice. I svu nadu polažući u Boga, on samo k Njemu jedinome upiraše oči srca svoga, i moljaše My ce svom dušom da mu podari da se što pre odrekne sveta i postane monah. Jednoga dana desi se da neki njegovi rođaci pođoše u Nitrijsku goru [ 3 ], da otuda donese šalitru ( = nitru ), jer je tamo ima mnogo zbog čega se ta gora i naziva Nitrijska. Tada, po naređenju svojih roditelja, pođe sa njima i Makarije. I kada dođoše do Nitrijskog jezera, Makarije malo svrnu s puta, želeći da se odmori. I zaspa. I vide u snu jednog divnog čoveka, koji je blistao u svetlosti, i govorio mu: Pogledaj, Makarije, ova mesta u pustinji, i razgledaj ih, jer ti treba da se nastaniš u ovoj pustinji. - Čim viđenje prestade, Makarije se trže iz sna, i razmišljaše o onome što vide i što mu bi rečeno. I beše u nedoumici, šta to treba da znači. Jer u to vreme još ne beše pustinožitelja, osim Antonija Velikog, i

i zajedno sa telom baci u reku. To i bi učinjeno 20. oktobra 1820. godine. Međutim starac German mnogo tugovaše što neprijatelji Crkve Hristove lišiše hrišćane utehe i radosti: da imaju svete mošti stradalca Hristovot Timoteja. No da bi makar dobio okrvavljenu odeću svetog mučenika Hristovog, on dade dželatima veliku sumu novaca, te dobi od njih mučenikovu odeću. Sa tom dragocenošću on krenu u Svetu Goru. Prolazeći pak kroz selo gde življahu kćeri svetog Timoteja, on svrnu k njima i saopšti im radosnu vest o mučeničkoj končini njihovog oca, i dade im jedan deo od svetiteljeve odeće. A kad stiže u Svetu Goru, bratija Esfigmenske obitelji sretoše sa litijom odeću svetog prepodobnomučenika Timoteja, svečano je unesoše u crkvu i položiše u kovčegu sa odećom svetog mučenika Agatangela. Posle posečenja svetog Timoteja, ispovednike Hristove; Jevtimija, [ 21 ] Nikolaja i Varnavu, pustiše iz tamnice i sa porugom proteraše iz grada. Molitvama

vreme cara Maksimijana, [ 4 ] kada nastade ljuto gonjenje na hrišćane, sveti Aristokl se skloni u pustu goru, i tamo se krijaše u jednoj pećini. Tu ga jednom u vreme molitve obasja svetlost, jača od sunčane, i dođe mu glas s neba koji mu naređivaše da ide u Salaminsku mitropoliju, što je na ostrvu Kipru, i da tamo primi mučenički podvig za ime Hristovo. Okrepljen svetlošću i tim Božanskim glasom, on odmah odbaci strah od mučenja i pođe kuda mu bi naređeno. Idući putem kroz šumu, on svrnu u hram svetog apostola Varnave, i tu nađe đakona Dimitrijana i čteca Atanasija, koji ga s ljubavlju dočekaše. U razgovoru s njima sveti Aristokl im kaza razlog svoga puta u Salaminu, a ispriča im o viđenju. Kada oni to čuše, u njima se rasplamte želja da idu zajedno sa Aristoklom i umru za Hrista. I oni pođoše svi skupa; i kad stigoše u grad Salaminu, oni stadoše na jednom uzvišenom i vidnom mestu, i počeše gromko slaviti i propovedati ime Isusa Hrista, a ružiti neznabožačke

Ali to oseti prepodobni, okrenu se k ženi i reče joj: He boj se kćeri Jer Gospod moj reče: vera tvoja spase te ( Mt. 9, 20 - 22 ). - A blaženi Isidor brzo priđe ženi, želeći da vidi učinjeno čudo, i vide da ni traga ne beše na onom mestu gde beše neizlečiva rana. Posle smrti cara Anastasija, i pošto se prepodobni otac beše vratio iz progonstva, on po običaju svom odlažaše u Vitlejem radi molitve. A kad jednom htede da se odmori od truda , svrnu od puta u obitelj prepodobnog Markijana. Prepodobni Markijan ljubazno primi miloga gosta, ali ne imađaše čime da ga ugosti, jer u to vreme ne imađaše ni hleba, ni pšenice. I posle dugog duhovnog razgovora, kada dođe vreme za obed, naredi Markijan učenicima svojim da svare sočivo i donesu. A Teodosije, kada vide toliku ubogost Markijanovu, naredi svojim učenicima da iz svojih torbi izvade i predlože hleb što behu od doma poneli za put. I kada jeđahu reče prepodobni Markijan

svrnu

O piškotih in zasebnosti

Nastavitve piškotkov