određene moralne norme, koje čine sastavni deo javnog poretka . tuženici nisu priložili ni u ovoj parnici, te za svoju tvrdnju o pravilnosti zaključenog sporazuma o hipoteci i svojim dobrim namerama, bez namere izigravanja tužioca, kao poverioca, nisu predložili nijedan dokaz, pa će u zavisnosti od novog činjenično pravnog zaključka, doneti novu i na zakonu zasnovanu odluku .

čije se stanje popravilo. Žalilac dodaje da se intenzivno radi na povećanju kapaciteta Centra za socijalnu zaštitu u gradu Paifve i da je otvaranjem nove zgrade 1. oktobra 1993. omogućen premeštaj nekoliko pritvorenika koji su se nalazili na listi čekanja; da će prijem ostalih biti postupan iz bezbednosnih razloga kako bi osoblje koje ih nadzire imalo vremena da se upozna sa svojim dužnostima ( videti izveštaj direktora od 1. oktobra 1993. godine ); i da je moguće da će tuženici veoma brzo biti premešteni u ovu novu zgradu .

radi na povećanju kapaciteta Centra za socijalnu zaštitu u gradu Paifve i da je otvaranjem nove zgrade 1. oktobra 1993. omogućen premeštaj nekoliko pritvorenika koji su se nalazili na listi čekanja; da će prijem ostalih biti postupan iz bezbednosnih razloga kako bi osoblje koje ih nadzire imalo vremena da se upozna sa svojim dužnostima ( videti izveštaj direktora od 1. oktobra 1993. godine ); i da je moguće da će tuženici veoma brzo biti premešteni u ovu novu zgradu . tuženici očigledno imaju pravo da budu premešteni u ustanovu u kojoj će biti podvrgnuti stručnom psihijatrijskom lečenju, mora se priznati da je hronična prenatrpanost u Centru u gradu Paifve - koja dovodi do žalosnog nedostatka privatnosti koje ne pogoduje uspešnom lečenju - sada pogoršana zbog izrazitog nedostatka bezbednosti i skoro nehigijenskih uslova, tako da lečenje u tom centru nije uspešno ( videti opise u dva predmeta pred Prvostepenim sudom Liježa ( postupak vezan

tuženih i delimična presuda Osnovnog suda u Kraljevu, Sudske jedinice u Raški, II6P. 543 / 10, od 05. 10. 2010. godine SE PREINAČAVA tako što se ODBIJA tužbeni zahtev tužioca J. K. iz K. kojim je tražio da se utvrdi prema tuženicima R. S. i JP ' ' S. ' ' B., ŠG ' ' Š. ' ' iz R. da tužilac ima pravo svojine na kp. br. 1712 / 2 u KO K., na mzv. ' ' V. ' ', po kulturi šuma površine 61,12 ari, što su tuženici dužni priznati i dozvoliti promenu posedovnog stanja kod nadležne Službe za katastar nepokretnosti, KAO NEOSNOVAN .

na ime R. S., čiji je korisnik JP ' ' S. ' ' B. tuženici nisu pružili dokaz po kom osnovu su stekli pravo svojine na spornoj parceli, a prijava P2. ne može biti osnov za sticanje svojine, to je i doneo odluku kao u izreci presude .

osnov za sticanje svojine, to je i doneo odluku kao u izreci presude . tuženici nisu pružili dokaz po kom osnovu su stekli pravo svojine na spornoj parceli, odnosno što nemaju pravni osnov sticanja svojine, treba uvažiti tužbeni zahtev tužilaca, jer prvostepeni sud nije imao u vidu odredbu čl. 226 Zakona o udruženom radu, a kojim je predviđeno, da ako je nepokretnost postala društveno sredstvo bez pravnog osnova, njeno vraćanje može se zahtevati u roku od 5 godina, počev od dana saznanja, a najdocnije u roku od 10 godina, pa kako je sporna nepokretnost

02. 1969. godine bez ikakvog pravnog osnova, a tužba za povraća ove parcele je podneta 26. 12. 2007. godine, to jasno proizilazi da je obejektivni rok od 10 godina protekao još 1979. godine, te kakao je subjektivni rok uvek u okviru objektivnog roka, to tvrdnja tužioca da je saznao da je ova nepokretnost upisana kao društvena svojina 2003. godine, uopšte nije od značaja, jer se tužiocu ugasilo pravo da zahteva vraćanje sporne nepokretnosti iz ovog činjeničnog osnova, jer su tuženici nepokretnost stekli po osnovu Zakona još 1979. godine .

li takav dogovor, ne postoji ortaštvo. Svrha ortaštva mora biti dopuštena. Mora postojati sporazum makar i o labavoj zajedničkoj organizaciji preko koje svaki ortak ima određeni uticaj i pravo sudelovanja pri odlučivanju, ali čime se ne stvara pravna osoba. Ortaštvo ne može biti stranka u parničkom postupku, ne može biti upisano u zemljišne knjige, a i u skursnom postupku subjekti su ortaci, a ne ortaštvo . tuženici . Tuži l i ortak u sporu s društvom, postavlja zahtev protiv svih ostalih ortaka. U načelu svi ortaci upravljaju društvom, pri čemu se razlikuju poslovi redovnog upravljanja ( održavanje i popravci stvari i sl. ) i poslovi izvanrednog upravljanja ( otuđenje zajedničke stvari, zasnivanje hipoteke i sl., pri čemu je potrebna saglasnost svih ortaka ). Ortaci mogu poveriti upravljanje jednom ili više ortaka ili nekom trećem. Imovinu ortaštva čine ulozi ortaka ( glavnica ) ,

NATO bombradovanja ". Pa se onda navodi izjava Nataše Kandić u celini. Ta je izjava, inače, izrečena na konferenciji za štampu povodom slučaja "Mačkatica ", januara 2005. pa emitovana u emisiji" Peščanik "na radiju B 92, 4. februara 2005, autora Svetlane Lukić, pa u štampanoj formi objavljena u zborniku" Peščanik FM "u izdanju" Fabrike knjiga "iz Beograda, na strani broj 91. To lepo kaže i zastupnik Ivanović u tužbi:" Pažljivom analizom objavljenog teksta se utvrđuje da tuženici iznose neistine, i to tako što tužioca kao uglednog pripadnika MUP-a Srbije dovode u vezu sa spaljivanjem albanskih leševa u fabrici ` Mačkatica ` u Surdulici u vreme NATO bombardovanja ". Sporni članak u "Vranjskim" je, inače, objavljen povodom hapšenja "uglednog pripadnika MUP-a Srbije ", a koga je taj isti MUP hapsio zbog sumnje da je izvršio krivično delo podstrekivanje na primanje mita. Postupak protiv Zdravkovića je u toku. Osim toga, ako se pažljivo čita ,

delo podstrekivanje na primanje mita. Postupak protiv Zdravkovića je u toku. Osim toga, ako se pažljivo čita, zastupnik Zdravkovića u citiranoj rečenici spaljivanje leševa Albanaca sa Kosova u "Mačkatici" postavlja kao aksiom, citat - "tužioca označavaju kao učesnika događaja, spaljivanje leševa u fabrici ` Mačkatica ` u Surdulici ". Drugim rečima, spaljivanja je bilo, ali Zdravković u njemu nije učestvovao. Pa zastupnik smatra da" objavljivanjem ovog teksta , tuženici su objavili neistinitu informaciju koja vređa čast, integritet i dostojanstvo tužioca ". Informacija je, međutim, istinita Jer, ovde se radi ne o istinitosti informacije da su leševi Albanaca spaljivani, koja "per se" i ne mora biti istinita, već je informacija izjava Nataše Kandić, javno izrečena na konferenciji za štampu, objavljena na radiju, i štampana, što niko nikada nije demantovao, a što je novinar "Vranjskih" Dejan Dimić citirao. Pa zašto su, dođavola ,

i trenutak pažljivo odabrani. Naime, samo četrdesetak dana nakon seniora, pokazalo se da je i junior Zdravković, Ivan, osetljiv, valjda im je to porodično. Ivan je duševne bolove izneo sudu preko, slučajnosti li, istog zastupnika, Dragana Ivanovića iz Požarevca. Tuženi su ponovo isti, kvalifikacija je ista, vređa se čast, integritet i dostojanstvo tužioca, suma je ista, milion dinara, ali je predmet spora izgradnja objekta u Njegoševoj ulici u Vranju, za koju su " tuženici ( u istom broju, 592, p. a. ) objavljivanjem ovog teksta, označili porodicu tužioca kao investitora koji gradi spornu stambenu zgradu ... što ni u kom slučaju nije tačno ". Šta nije tačno? Da Zdravkovići ne grade objekat, ili da je objekat sporan? U svakom slučaju, ovo drugo; "Vranjske" su još februara, od istog autora, Dejana Dimića, objavile tekst o izgradnji objekta Zdravkovića u Njegoševoj ulici. Tu su iznesene tvrdnje, da je Zdravković bez kompletne dokumentacije ,

čl. 19 st. 2 Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa, na zajedničkim delovima zgrade i uređajima u zgradi vlasnici posebnih delova zgrade imaju pravo zajedničke nedeljive svojine. Proizilazi da podrumske prostorije predstavljaju zajedničke delove zgrade, a vlasnici posebnih delova zgrada - stanova imaju pravo zajednički nedeljive svojine. S obzirom da je tužilja vlasnik stana u predmetnoj zgradi to ima pravo svojine na podrumskom prostoru u istoj zgradi . Tuženici se obavezuju da tužilji ovo pravo priznaju i oslobode podrumske prostorije od stvari i lica i isti predaju tužilji na slobodno korišćenje i raspolaganje. Pri tome, prvostepeni sud nalazi da je činjenica, da podrumi nisu numerisani zbog propusta projektanta i investitora, tako da se ne može pouzdano utvrditi koji podrum kom stanu stanu pripada, ali nalazi da je tužbeni zahtev tužilje osnovan. Drugostepeni sud nalazi da je prvostepeni sud potpuno i pravilno utvrdio

nalazi, jer je nasleđem stekla pravo zajedničke nedeljive svojine na podrumu. Međutim, neosnovan je deo tužbenog zahteva tužilje kojim je tražila da je isključivi vlasnik podruma koji pripada uz jednosoban stan površine 49 m2, budući da tužilja ima pravo zajednički nedeljive svojine na istom u celini. Osim toga, neosnovan je deo zahteva tužilje kojim je tražila da tužioci oslobode podrumske prostorije i da joj predaju na slobodno korišćenje i raspolaganje, budući da i tuženici imaju pravo zajednički nedeljive svojine na istom, kao i pravo korišćenja, dok je raspolaganje ograničeno i moguće je jedino u slučaju prodaje glavne stvari stana. Činjenica je da podrumski deo nije numerisan zbog propusta projektanta, tako da se ne može utvrditi koji podrum kojem stanu pripada. Međutim, u slučaju nemogućnosti identifikacije podruma, vlasnici stanova će podneti predlog u vanparničnom postupku radi uređenja načina upravljanja i korišćenja

, preinačenjem tužbe, tužilja je istakla zahtev koji se odnosi na utvrđenje prema tuženim da se radi o diskriminatorskim postupcima tuženika prema tužilji u ovoj parnici. Tužilja je za ovakav zahtev verovatno povedena odlukom Ustavnog suda Srbije kojom je utvrđeno da je povređeno njeno pravo na suđenje u razumnom roku. Međutim, odluka Ustavnog suda Srbije stvara određeni odnos između tužilje i države odnosno suda a sa tim odnosom međusobno nemaju nikakve veza tuženici koji su označeni u podnesku tužilje od 04.02.2011. godine osim, U. O. u odnosu na koga preinačenje tužbe nije ni dozvoljeno pa praktično zahtev i ne postoji. Dakle, tuženi R. D. i Kompanija D. O. ni na koji način nisu mogli zlonamerno i tendenciozno da povrede pravo na raspravu i vođenje postupka tužilje u ovoj parnici pa oni u odnosu na tužbeni zahtev iz podneska od 04.02.2011. godine i nisu pasivno legitimisani, te je potpuno nepotrebno dalje raspravljanje u ovako

odgovornost G. f. ili D. O.. Sasvim je drugi pravni osnov šteta proistekla iz suđenja u nerazumnom roku, navodnog diskriminatorskog postupanja prema tužilji i sl, a u kom pravcu je ona kasnije usmerila parnicu preinačenjem tužbe. U tom drugom delu ovde tuženi ne mogu biti pasivno legitimisani, pa je svaki dalji tok parnice u tom pravcu nepotreban . tuženici troškove postupka nisu opredelili i tražili na način predviđen čl.159 st. 1 ZPP odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove .