sa Hrvatskom u jednou drzavu. Gde ga Kralj neposlusa nego podleze pritiscima sa svih strana Štrosmajer , Kulik, Veber? g ) šta ako recimo Njegoš ima identično mišljenje o reprezentima "pasmine slavenoserbske" npr. Štrosmajeru đ ) šta ako je Njegoš pisao još žešće na istu temu o istim ljudima? e ) o kojim to Srbima govori ANte, kad su mu i Šumadinci najbolje od Hervata? teška pitanja za ovakve umove .. a odgovor uopšte nije težak, samo treba pročitati izvore, jer je sam Ante na više mesta definisao jasno šta za njega znači reč Srbin, iz čega bi i retardima bile jasne razmere gluposti

postojalo još tokom 19. veka a pogotovu početkom 20. veka. Nimalo slučajno nije došlo do ove stravične genocidne stvarnosti koja se desila u vreme Pavelićeve NDH. Da su naši istoričari malo bolje poznavali hrvatsku prošlost, hrvatske težnje, i tokove hrvatske politike 19. veka, jasno su mogli uočiti da je to društvo Srbe u Hrvatskoj videlo kao remetilalki faktor. Jasno se moglo uočiti da nije samo Ante Starčević i da nisu samo potonji Frankovci nego da je i sam Josip Juraj Štrosmajer sa svojim pristalicama, takozvanim Jugoslovenima, smatrao da Srbi u Hrvatskoj treba da prihvate ne samo uniju nego da treba da pristanu da budu pravoslavni Hrvati. Moram vam reći da postoje toliko brojni spisi o tome da jei taj veliki biskup, inače značajna istorijska ličnost, pre svega značajna za hrvatsku politiku, takođe bio vrlo ekskluzivan velikohrvat kao i sam Ante Starčević, s tom razlikom što je Ante Starčević hteo što brže, što pre i što drastičnije da reši

u Hrvatskoj treba da prihvate ne samo uniju nego da treba da pristanu da budu pravoslavni Hrvati. Moram vam reći da postoje toliko brojni spisi o tome da jei taj veliki biskup, inače značajna istorijska ličnost, pre svega značajna za hrvatsku politiku, takođe bio vrlo ekskluzivan velikohrvat kao i sam Ante Starčević, s tom razlikom što je Ante Starčević hteo što brže, što pre i što drastičnije da reši pitanje tog ' ' srpskog remetilačkog faktora ' ' u Hrvatskoj, a Josip Juraj Štrosmajer je bio mnogo rafiniraniji, mnogo finiji, delikatniji, i racionalniji od njega. On nije hteo nikakvu silu da primeni ali je mirnim sredstvima išao u istom cilju da se stvori velika i etnički čista Hrvatska, Velika Hrvatska u granicama ' ' hrvatskog povjesnog i državnog prava ' ' i etnički čista Hrvatska, što je više moguće rimokatolička. Zato i nije slučajno što se Štrosmajer zalagao da se ostvari što pre unija sa rimokatoličkom crkvom. On je to radio ne samo radi Srba u

i što drastičnije da reši pitanje tog ' ' srpskog remetilačkog faktora ' ' u Hrvatskoj, a Josip Juraj Štrosmajer je bio mnogo rafiniraniji, mnogo finiji, delikatniji, i racionalniji od njega. On nije hteo nikakvu silu da primeni ali je mirnim sredstvima išao u istom cilju da se stvori velika i etnički čista Hrvatska, Velika Hrvatska u granicama ' ' hrvatskog povjesnog i državnog prava ' ' i etnički čista Hrvatska, što je više moguće rimokatolička. Zato i nije slučajno što se Štrosmajer zalagao da se ostvari što pre unija sa rimokatoličkom crkvom. On je to radio ne samo radi Srba u Hrvatskoj nego radi čitavog pravoslavlja na balkanskom poluostrvu. Takve težnje ispoljavao je i u Crnoj Gori, i u Srbiji, i u Bugarskoj. Čak je imao pretenzije da i Ruse privede uniji. Dakle, u svakom slučaju hoću da kažem da se ta isključivost hrvatske politike prema srpskom društvu u Hrvatskoj mogla uočiti tokom čitave druge polovine 19. veka i ona je ispoljavana na drastičan

vojska mađarska već od Kolomana bila mešovita ( mađarsko-hrvatska ), znači da su na Vrbasu i na Bosni klali pretci današnjih ustaša onako kako to i ovi čine danas . Štrosmajera i Račkog, koja su najzad bila postala simvolična i legendama, skoro svetačkim i proročkim. Za slovensku psihu srpskog čoveka izgledalo je na taj način da je ono što je mutno, bilo i duboko. Vaspitan u kultu heroja iz svog carstvujušćeg srednjeg veka, za njega su ova dva katolička sveštenika bili sve zanimljiviji, što su bili više neshvatljivi. Obojica malo što nisu iz jedne sumnjive istorije i šarene literature, prolazeći kroz režimski aparat naših dugogodišnjih

, i takva postavi u temelje države samo kao iluzija, samo kao jedna naučna hipoteza. Treba biti istinski ubeđen, da sve nesreće, koje je za 23 godine njenog trajanja zabeležila Jugoslavija, ne bi ni ponikle da "jugoslavizam," stvar nerealna i izmišljena, nije postala ubrzo zvaničnim patriotizmom naših najgorih režima, jedna birokratizirana ideja, koju nije branila ni crkva, ni škola, nego policija i zakon o zaštiti države . ŠTROSMAJERA .

jezične nametnu onim drugim svoj duh hrvatsko-katoličko-austrijski. Kajkavski govor kojim se govori oko Zagreba, i na kome se razvijala zagrebačka književnost sve do Ljudevnta Gaja, nije održavao dovoljnu vezu ni među samim Hrvatima, pošto su čakavske oblasti od Istre na Hrvatsko Primorje do Senja i do nekih ostrva, bile bliže Srbima nego Hrvatima. Jugoslavizam je zato u prvom momentu imao da se najpre brani od Srba u tim oblastima, a tek zatim da pređe u napad . Štrosmajer javio na sceni, još je odnos Srba i Hrvata bio bolji nego ikad ranije. Kao što su Mađari u polemici govorili za Hrvate da su ljudstvo drugog reda, tako su Hrvati u onoj zemlji držali oduvek Srbe građanima drugog reda; ali poznati austrijski apsolutizam 1849 g. dolazi da u Hrvatsku zavede sada mesto latinskog, ili dotadašnjeg mađarskog, kao zvanični jezik, nemački, zbog čega su Hrvati našli u Srbima tog doba dobre lokalne patriote. Njihova zajednička akcija prema Beču, biće

mogao biti moguć bez pomoći onamošnjih Srba. Pa ipak, mi ćemo videti da i pored svega "jugoslavizma ", kako se zvao ovaj novi zagrebački pokret Štrosmajerov, nije bio ni jedan znak da se položaj Srba u hrvatskim krajevima bitno menjao, ma koliko Srbi pomagali Hrvate. Naši bi se ljudi začudili kad bismo im rekli da je zagrebački Sabor većao tek 1884 o" srpskom pitanju ", što znači o pravima Srba, nešto nalik na ono što je u Americi bilo pitanje njihovih Crnaca . Štrosmajer je bio izuzetno interesantan političar .

" jugoslavizma ", kako se zvao ovaj novi zagrebački pokret Štrosmajerov, nije bio ni jedan znak da se položaj Srba u hrvatskim krajevima bitno menjao, ma koliko Srbi pomagali Hrvate. Naši bi se ljudi začudili kad bismo im rekli da je zagrebački Sabor većao tek 1884 o "srpskom pitanju ", što znači o pravima Srba, nešto nalik na ono što je u Americi bilo pitanje njihovih Crnaca . Štrosmajer ranije bio kapelan austrijskog Dvora u Beču, a zatim rektorom velike bogoslovije Augustinea, naročito drage habsburškoj kući, a već u 34 - oj godini postao i biskupom u Đakovu, eparhiji koju je sam želeo. Bio je lično vezan za Cara, kao njegov čovek od osobitog poverenja .

je bio izuzetno interesantan političar . Štrosmajera . Ali i dva različna njihova pokreta: Ilirstvo, pokret uglavnom lokalni i unutrašnji, i "Jugoslavizam ", pokret širi i ekspansionistički, struju čisto hrvatsku i katoličku i austrijsku. - Bila je i velika lična razlika među dvojicom protagonista tih pokreta. Gaj je bio literat i romantik, a Štrosmajer je bio prvosveštenik svoje Crkve, propovednik njene nepomirljive dogme, misionar jedne" ecclesia militans ", znači tipični čovek jednog apostolata. Ovakav apostolat

za Cara, kao njegov čovek od osobitog poverenja . Štrosmajer je bio prvosveštenik svoje Crkve, propovednik njene nepomirljive dogme, misionar jedne "ecclesia militans ", znači tipični čovek jednog apostolata. Ovakav apostolat uvek potiskuje i isključuje sve što ne stoji u službi njegovoj. Prenesen na nacionalno tlo, on i tu postaje mističan i isključiv. I zaista, posle izvesnog vremena, biskup Štrosmajer ni sam nije više razlikovao dokle ide sveštenik, a odakle počinje politički borac. Jedino zajedničko između šefa

i austrijsku. - Bila je i velika lična razlika među dvojicom protagonista tih pokreta. Gaj je bio literat i romantik, a Štrosmajer je bio prvosveštenik svoje Crkve, propovednik njene nepomirljive dogme, misionar jedne "ecclesia militans ", znači tipični čovek jednog apostolata. Ovakav apostolat uvek potiskuje i isključuje sve što ne stoji u službi njegovoj. Prenesen na nacionalno tlo, on i tu postaje mističan i isključiv. I zaista, posle izvesnog vremena, biskup Štrosmajer ni sam nije više razlikovao dokle ide sveštenik, a odakle počinje politički borac. Jedino zajedničko između šefa Ilirstva i šefa Jugoslavizma, bilo je to što su oba bili Nemci, po krvi i izdržljivosti; a kao poturice, bili i još fanatičniji za hrvatsku stvar .

. Ovakav apostolat uvek potiskuje i isključuje sve što ne stoji u službi njegovoj. Prenesen na nacionalno tlo, on i tu postaje mističan i isključiv. I zaista, posle izvesnog vremena, biskup Štrosmajer ni sam nije više razlikovao dokle ide sveštenik, a odakle počinje politički borac. Jedino zajedničko između šefa Ilirstva i šefa Jugoslavizma, bilo je to što su oba bili Nemci, po krvi i izdržljivosti; a kao poturice, bili i još fanatičniji za hrvatsku stvar . Štrosmajer , celog života poznat kao lični prijatelj austrijskog Cara, a po krvi neprijatelj Slovena, koliko i prirođen hrvatskom tlu i sredini, zar je mogao, bar po ičijoj zdravoj pameti, počinjati u Hrvatskoj kakvu akciju u smislu jugoslovenske ideologije, kako se ona kod nas Srba jedino i predstavljala: znači, po definiciji, iredentistička i revolucionarna? I zar je jedan Carev prijatelj mogao imati nameru da ikad od habsburške kuće i austrijske monarhije, najkatoličkije, i

, kako se ona kod nas Srba jedino i predstavljala: znači, po definiciji, iredentistička i revolucionarna? I zar je jedan Carev prijatelj mogao imati nameru da ikad od habsburške kuće i austrijske monarhije, najkatoličkije, i apostolske, i jerusalimske, kao što Habsburzi nose istorijsko ime u svojoj tituli, odvaja od nje Hrvatsku, najlojalniju provinciju i najpobožniju parohiju njezinu? Da je odvoji od vladara koji je posle Pape glavni mač katoličanstva ? Štrosmajer govorio o Jugoslovenstvu, to je stvar politike a ne osećanja, ideje a ne ideala, kombinacije a ne ideologije. Ako je i održavao odnose sa srpskim knezom Mihajlom, to nije izvesno bilo iza leđa austrijskog Dvora. Ako je i Jelačić pisao usrdna pisma velikom pesniku Njegošu, to nije stoga da s njim na ruševinama habsburške monarhije pravi neku novu državu za 3 / 4 pravoslavnu Kao Štrosmajer, đakovački biskup, i Jelačić, austrijski general, bio je najpre sluga Dvora bečkog, pa

njezinu? Da je odvoji od vladara koji je posle Pape glavni mač katoličanstva ? Štrosmajer , đakovački biskup, i Jelačić, austrijski general, bio je najpre sluga Dvora bečkog, pa tek onda ban hrvatski. Najpre veliki komandant austrijske vojske, pa tek onda guverner Dalmacije, jedne siromašne provincije, političar koji će dobiti i posle tih razgovora sa Njegošem, za glavnog šefa Careve vojske u celoj Ugarskoj. I to u jednom veoma važnom momentu. - Njegoš je svojim pismom od 29 decembra 1848 poručio banu Jelačiću da se proglasi ( ) banom Trojedne Kraljevine

štrosmajer

O piškotih in zasebnosti

Nastavitve piškotkov