, iako je teško protumačiti: zašto bar katolička crkva nije bila preduzetnija u tom pogledu, da lepotom i veličinom svojih hramova pravi utisak na bogumile i pravoslavne . Branivojevića iz Stona, koja je bila u vezi s porodicom Vojinovića, jednom od prvih kuća u srpskom kraljevstvu. Kad je Dubrovnik sam došao u opreku s kraljem Stevanom zlo se samo pojačalo. Dubrovački trgovci behu se u Ostrvici, na Rudniku, solidarisali s ljudima kralja Vladislava. Kralj Stevan smatrao je, da su to oni učinili u sporazumu sa svojom vladom i gledao je u tom, prirodno, akt neprijateljstva. S toga je verovatno da su napadaji pograničnih vojvoda Branivojevića i gatačkog

vlasteosku kuću Branivojevića iz Stona, koja je bila u vezi s porodicom Vojinovića, jednom od prvih kuća u srpskom kraljevstvu. Kad je Dubrovnik sam došao u opreku s kraljem Stevanom zlo se samo pojačalo. Dubrovački trgovci behu se u Ostrvici, na Rudniku, solidarisali s ljudima kralja Vladislava. Kralj Stevan smatrao je, da su to oni učinili u sporazumu sa svojom vladom i gledao je u tom, prirodno, akt neprijateljstva. S toga je verovatno da su napadaji pograničnih vojvoda Branivojevića i gatačkog Vojina bili njegov odgovor na taj postupak. Srbi su s povećom vojskom napali dubrovačku oblast i naneli joj grdne štete. Dubrovčani, u nevolji, poslaše dva građanina da umire kralja Stevana, a u isto vreme zamoliše i Mletačku Republiku da se zauzme za njih. Ova je to odmah i učinila, prekinuvši sve trgovačke veze sa Srbijom. Dubrovačke hronike spominju da se tom prilikom zauzeo za njih i ban Stepan. Do mira je najzad došlo 26. marta 1326. Dubrovčani su se posle toga

hronike spominju da se tom prilikom zauzeo za njih i ban Stepan. Do mira je najzad došlo 26. marta 1326. Dubrovčani su se posle toga svirepo osvetili Branivojevićima. Ovi su, i posle mira, nastavljali svoja pljačkanja, ali su doskora pali u dubrovačke ruke. Iako su bili ozloglašeni i svojevoljni, za Branivojeviće su se ipak, radi njihovih porodičnih veza, zauzimali i srpski dvor, i bosanski ban i vojvoda Mladen, rodonačelnik Brankovića, i vojvoda Vojin, tast Brajka Branivojevića , ali uzalud. Dubrovčani su baš ovog Brajka umorili glađu, držeći ga zatvorena u jednom kavezu, na javnu sablazan. Drugog brata, Branoja, osudio je srpski sud na smrt i kazna je izvršena u Kotoru, pošto su Dubrovčani podmitili sve uticajne ličnosti i silom sprečili njegovu majku da ode kod kralja Stevana i izmoli milost za sina .

je tražila bojnu vrevu da bi se smirila. Bilo je tu u pitanju i nešto drugo. On je imao tri sina i jednu ćerku koju su postepeno odrastali. Svakome od sinova trebalo je po punoletstvu odeliti na samostalno vladanje deo teritorije, a isto tako i ćerki spremiti miraz. Gacko je bilo suviše malo i suviše siromašno da bi se sve to moglo izdržati . Branivojevića , sina vlastelina Branivoja. Porodica Branivojevića se uzdigla još za vreme kralja Milutina, a kako je bila brojna ( Branivoj je imao tri sina - Mihaila, Branka i Brajka ) to je njen uspon time bio i lakši. Odmah nakon smrti kralja Milutina oni su se otcepili od centralne vlasti pa skoro da i nisu priznavali vlast kralja Dečanskog. Upravljali su samostalno Pelješcem i Stonom, a ono što im je kasnije donelo propast bilo je širenje vlasti na Popovo i dolinu Neretve. Kako je to bilo u

i nešto drugo. On je imao tri sina i jednu ćerku koju su postepeno odrastali. Svakome od sinova trebalo je po punoletstvu odeliti na samostalno vladanje deo teritorije, a isto tako i ćerki spremiti miraz. Gacko je bilo suviše malo i suviše siromašno da bi se sve to moglo izdržati . Branivojevića se uzdigla još za vreme kralja Milutina, a kako je bila brojna ( Branivoj je imao tri sina - Mihaila, Branka i Brajka ) to je njen uspon time bio i lakši. Odmah nakon smrti kralja Milutina oni su se otcepili od centralne vlasti pa skoro da i nisu priznavali vlast kralja Dečanskog. Upravljali su samostalno Pelješcem i Stonom, a ono što im je kasnije donelo propast bilo je širenje vlasti na Popovo i dolinu Neretve. Kako je to bilo u zaleđu Dubrovnika, sasvim je razumljivo da su se

osetili ugroženim i da su prekim okom sve to gledali. Uskoro je Branivojevićima skoro ceo Hum pao pod kontrolu. Kao da im je i to bilo malo u jednom okršaju su ubili i jednog službenika kralja Dečanskog. Nakon toga u Srbiji su se i službeno počeli smatrali odmetnicima . Branivojevića nalazile u neposrednoj blizini jer su se njihova imanja graničila, to su postojale dve mogućnosti. Ili će se složiti i nastupati zajednički ili će uleteti u međusobnu borbu za prevlast na tome terenu. Kako su bili slični to je među njima postojao nekakav respekt, a čini se da su i zazirali jedni od drugih, pa nije čudno što su se do kraja orodili kada je Vojislava Vojnović postala žena Brajka Branivojevića. Na taj način nestala je mogućnost međusobnog sukoba i moglo se

i za svoje interese spremni da sve urade. Kako su se porodice Vojnovića i Branivojevića nalazile u neposrednoj blizini jer su se njihova imanja graničila, to su postojale dve mogućnosti. Ili će se složiti i nastupati zajednički ili će uleteti u međusobnu borbu za prevlast na tome terenu. Kako su bili slični to je među njima postojao nekakav respekt, a čini se da su i zazirali jedni od drugih, pa nije čudno što su se do kraja orodili kada je Vojislava Vojnović postala žena Brajka Branivojevića . Na taj način nestala je mogućnost međusobnog sukoba i moglo se očekivati da će početi i da sarađuju. Nešto od te saradnje je i ostvareno pa se čini da je vojvoda Vojin učestvovao nekoliko puta u napadima na Dubrovačka imanja. Međutim, sve je to bilo maloga obima i dobrim delom tajno jer vojvoda još uvek nije želeo da otvoreno dođe u sukob sa kraljem Dečanskim. Ko zna gde bi sve to odvelo da Branivojevići nisu nesmotreno došli u sukob sa Dubrovnikom i bosanskim banom Stjepanom II .

odvelo Brajka u smrt . Branivojevića je toga momenta bila satrvena jer je nešto ranije i treći brat Mihailo Branivojević poginuo u nekim čarkanjima. Od toga doba potiče i strašna mržnja između porodice Vojnovića i Dubrovnika, ali isto tako i aspiracije koje su Vojnovići do svoje konačne propasti pokazivali prema Humu .

pomagao Branivojeviće u njihovim udarima na Dubrovnik tokom 1325. godine, dakle baš u onim napadima koji će izazvati bosanskog bana i dovesti do njihove propasti. Iako je do tada bio njihov saveznik, vojvoda Vojin im je jednostavno okrenuo leđa kada su ih pritisli Dubrovnik i bosanski ban. Ako je to tačno, vojvoda je u tom slučaju pokazao izuzetnu političku gipkost ne želeći da rizikuje bilo šta mirno posmatrajući kako propada zetova porodica. U svakom slučaju, propast Branivojevića je bila tek epizoda u istoriji porodice Vojnović i na njih ona nije mnogo uticala .

. I ono malo što je bilo nije ratovalo za sebe već uglavnom za račun kraljevog tasta, Jovana Paleologa, namesnika Soluna. Iako su ove oblasti imale nekoliko bogatih gradova punih raznih dragocenosti, srpska vojska ih nije napadala jer im to nije dozvoljavao Jovan Paleolog plašeći se da će mu Srbi opljačkati gradove koje je nameravao da zadrži za sebe. Izgledalo je da ništa ne može naterati kralja Dečanskog da se odrekne udobnog porodičnog života . Branivojevića , kralj Dečanski se upustio u rat sa Dubrovnikom ( 1327. ) pokušavajući da povrati ono što je od Branivojevića oteto ( Hum ). U ratu su sigurno učestvovali i Vojnovići, a kako je srpska vojska pljačkala po dubrovačkoj teritoriji to nema sumnje da se vojvoda Vojin i te kako okoristio ovom prilikom da dođe do plena. Na kraju plen se pokazao mršavim, samo neka stoka, koja je do kraja pri sklapanju mira morala da bude vraćena. Ipak, jedan deo Branivojevićevih teritorija je vraćen pod

Soluna. Iako su ove oblasti imale nekoliko bogatih gradova punih raznih dragocenosti, srpska vojska ih nije napadala jer im to nije dozvoljavao Jovan Paleolog plašeći se da će mu Srbi opljačkati gradove koje je nameravao da zadrži za sebe. Izgledalo je da ništa ne može naterati kralja Dečanskog da se odrekne udobnog porodičnog života . Branivojevića oteto ( Hum ). U ratu su sigurno učestvovali i Vojnovići, a kako je srpska vojska pljačkala po dubrovačkoj teritoriji to nema sumnje da se vojvoda Vojin i te kako okoristio ovom prilikom da dođe do plena. Na kraju plen se pokazao mršavim, samo neka stoka, koja je do kraja pri sklapanju mira morala da bude vraćena. Ipak, jedan deo Branivojevićevih teritorija je vraćen pod srpsku vlast i to onih koje je držao Dubrovnik, ali ono što su uzeli Bosanci nije više nikada. Tako je i ta

protiv njega čitavu koaliciju i organizovao je napade sa više strana. Sem sa severa iz Mađarske, protiv Srbije se javiše neprijatelji i iz Dalmacije, koje je vodio Mladen Šubić, i iz Albanije, gde su Anžujci imali svoju stranku. Položaj Milutinov beše prilično težak. Ali je Srbija već bila toliko ojačala, da je iz te borbe izišla ne samo bez gubitaka, nego u nekoliko i kao pobednica. Prvi su počeli neprijateljstva protivnici s juga. Srpska vlastela iz Stona, tri brata Branivojevića , počeše odmah s napadajima na susedne oblasti Šubića, gledajući u banu Mladenu otvorenog protivnika. Od 10. aprila 1318. god. počeo je on da se zove, uz sve dotadašnje titule, još i "glavnim gospodarom humske zemlje ". Milutin se, u istom duhu borbe, prozva" kraljem Hrvatske ". U ratu koji se vodio 1318 / 9. god. ban Mladen je rđavo prošao i dobio je mir tek posredstvom Dubrovčana, pošto je morao dati taoce i među njima i rođenog brata, omiškog kneza Grgura. U zimu 1318. god.

( severnu Bosnu ) bile su sada pod vlašću ovoga Kotromanića . Branivojevića ( rodonačelnik vojvoda Mladen i još tri brata Mihailo, Brajko i Branoje ). Oni su bili dosta samostalni u Zahumlju i po svemu sudeći imali su namere da se otcepe i proglase nezavisnima. U okviru toga zaratili su sa Dubrovnikom i sada je nastala cela zbrka odnosa. Oni su držali Pelješac, Ston ( zauzeli ih još za Milutina ), napadali Imotski ( 1322. ) i ugrožavali dubrovačke posede. Stoga je Dubrovnik morao da učini nešto protiv njih. Situaciju je otežavalo to što su se oni smatrali

da bi se to moglo smatrati kao napad na samoga kralja. Čak se sumnjalo da je podsticaj za njihove napade na dubrovačke posede došao baš od kralja Stefana ( Dečanskog ) koji je želeo da se Dubrovniku osveti zbog njegove navodne pomoći Dragutinovom sinu Vladislavu . Branivojevića . Dubrovnik bi napadao brodovima sa mora, dok bi bosanski ban udarao sa kopna. Tada je Dubrovnik morao da se pravda srpskom kralju Stefanu ubeđujući ga da se ratuje samo protiv Branivojevića, a ne i protiv njega. No, kako su u to doba oni smatrani odmetnicima od srpskog kralja, to je i Stefan ( Dečanski ) to prihvatio dosta mirno. Uskoro je ovaj rat završen potpunim porazom Branivojevića, a oni sami su doživeli katastrofu. Najstariji brat Mihailo je poginuo, dok su Brajka

osveti zbog njegove navodne pomoći Dragutinovom sinu Vladislavu . Branivojevića , a ne i protiv njega. No, kako su u to doba oni smatrani odmetnicima od srpskog kralja, to je i Stefan ( Dečanski ) to prihvatio dosta mirno. Uskoro je ovaj rat završen potpunim porazom Branivojevića, a oni sami su doživeli katastrofu. Najstariji brat Mihailo je poginuo, dok su Brajka zarobili Dubrovčani i držali ga u gvozdenom kavezu na javnom mestu, gde je i umro od gladi. Poslednji brat Branoje je uspeo da se za izvesno vreme spase, pobegavši u Srbiju. No to mu nije donelo sreće

branivojevića

O piškotih in zasebnosti

Nastavitve piškotkov