. Na poziv pape odu u Rim, gde se Kiril razbole i umre 14. februara 869. godine. Tada se Metodije vrati u Moravsku i potrudi se do smrti na utvrđenju vere Hristove među Slovenima. Po njegovoj smrti - a on se upokoji u Gospodu 6. aprila 885. godine - učenici njegovi, petočislenici, sa svetim Klimentom kao episkopom na čelu, pređoše Dunav i spustiše se na jug, u Makedoniju, gde, iz Ohrida, produžiše među Slovenima posao, započeti Kirilom i Metodijem na severu . Mokije . Rimljanin po rođenju, i sveštenik u Amfipolju, gradu makedonskom. Postradao za vreme Dioklecijana. Molitvom sokrušio kip boga Dionisa, čime neke od neznabožaca ogorči protiv sebe a neke opet privede k veri. Posečen za Hrista 295. godine .

, koji je svima bio sve, da sve pridobije. Tako sveti Metodije pređe ka Gospodu, kome sa svojim bratom svetim Kirilom apostolski revnosno posluži, i obojica Mu predstadoše u večnom životu, slaveći Ga sa svima svetima u beskonačne vekove, amin . Mokije . Raspalivši se revnošću za Hrista Boga on, kada neznabošci praznovahu praznik nečestivog boga svog Dionisa, ili Bahusa [ 44 ], stade među njih, i povika govoreći: Pogledajte i čujte, o zavedeni i prevareni ljudi dokle ćete obmanjivati sebe, bezumno lutajući u tami idolosluženja? dokle ćete biti nesvesni svoje pogibli? kada će vam omrznuti ta đavolska obmana? Obratite se i poznajte Gospoda Boga, objavljenog nam jedinorodnim Sinom njegovim, Gospodom našim Isusom

Dionisa, ili Bahusa [ 44 ], stade među njih, i povika govoreći: Pogledajte i čujte, o zavedeni i prevareni ljudi dokle ćete obmanjivati sebe, bezumno lutajući u tami idolosluženja? dokle ćete biti nesvesni svoje pogibli? kada će vam omrznuti ta đavolska obmana? Obratite se i poznajte Gospoda Boga, objavljenog nam jedinorodnim Sinom njegovim, Gospodom našim Isusom Hristom, koji svetlošću istine razagna tamu neznanja. Takve, i mnoge druge slične reči, govoraše blaženi Mokije . I to ne jedanput, već svaki dan on je stupao među narod i veleglasno izobličavao zabludu idolopoklonika, i propovedao Hrista, istinitog Boga. Ali građani, oslepljeni bezumljem, nisu obraćali pažnju na reči bogonadahnutog učitelja, nego su i nadalje praznovali svoje pogane praznike. Međutim, iz makedonskog grada Apolonija dođe u Amfipolj antipat Laodikije, i stade prinositi žrtvu Dionisu. I bi Laodikije obavešten o služitelju Hristovom Mokiju da mnoge odvraća od

u raspetog i umrlog čoveka. I stvarno, mnogi ga poslušaše i odvratiše se od naših bogova. I ako mu ne zabraniš da propoveda svoje učenje, ceo će grad poći za njim, i onda će prestati da se prinose žrtve bogovima. Ispunivši se gneva, antipat naredi da svetitelja uhvate i dovedu pred njega na sud. Kada ispovednik Hristov pretstade antipatu, antipat ga upita: Reci mi, ko si ti što ne želiš da zajedno s nama prineseš žrtve bogovima, već odvraćaš ljude od poklonjenja bogovima? Sveti Mokije odgovori: Neznalico, ti ne znaš istinu. Zašto onda pitaš za stvari koje ne možeš da shvatiš? Saberi najpre misli uma svog, i poznaj istinu, jer i ja, izučavajući Sveto Pismo, poznadoh da su neznabožački bogovi - đavoli, i da je nada na njih uzaludna. Laodikije mu reče: Vidim da si se naučio mnogogovorljivosti. Sveti Mokije odgovori: Naša mnogogovorljivost uči istini; ako hoćeš da razumeš istinu, čuj što ću ti reći: bogovi kojima se vi klanjate jesu đavoli, đavoli nemi i gluvi

antipatu, antipat ga upita: Reci mi, ko si ti što ne želiš da zajedno s nama prineseš žrtve bogovima, već odvraćaš ljude od poklonjenja bogovima? Sveti Mokije odgovori: Neznalico, ti ne znaš istinu. Zašto onda pitaš za stvari koje ne možeš da shvatiš? Saberi najpre misli uma svog, i poznaj istinu, jer i ja, izučavajući Sveto Pismo, poznadoh da su neznabožački bogovi - đavoli, i da je nada na njih uzaludna. Laodikije mu reče: Vidim da si se naučio mnogogovorljivosti. Sveti Mokije odgovori: Naša mnogogovorljivost uči istini; ako hoćeš da razumeš istinu, čuj što ću ti reći: bogovi kojima se vi klanjate jesu đavoli, đavoli nemi i gluvi. Laodikije mu na to reče: Prinesi bogovima žrtvu, ako želiš da sačuvaš život svoj, koji si namislio da dobrovoljno pogubiš. Svetitelj odgovori: Smrt za Hrista, o antipate, veliki je dobitak za mene. Tada antipat, dišući jarošću, naredi da svetog Mokija obese nagog na mučilištu, i da mu železnim grebenima od glave do nogu

duša ljudskih. Želiš li da se uveriš da onaj koga ti nazivaš bogom nije bog već idol? Odgovori Laodikije s gnevom: O prokletniče, zar je idol onaj koji ima u sebi božansku silu? Sila što je u njemu prima žrtve od nas i daruje nam spasenje. Svetitelj mu na to reče: Hoćeš li da ja prinesem žrtvu bogu tvom, da bi svi, videvši gde ja prinosim žrtvu bogu Dionisu, poznali veliku silu njegovu. Laodikije odgovori: Pokloni se i prinesi žrtvu, i poznaj veličinu njegovu. Tada sveti Mokije , ulazeći u idolište, prekrsti se, i na taj način naoruža sebe Hristovim oružjem protiv đavola. I stavši blizu Dionisovog idola, on se pomoli Bogu istinome, govoreći: Gospode, Ti držiš svu tvar, i sve si Hristom tvojim stvorio; Ti si posramio đavola koji se otpadio od istine tvoje; Ti si podario blaženstvo celomudrija onima koji se boje Tebe, Gospode, i poštuju sveto ime tvoje; Ti si idole vavilonske sakrušio i pokazao istinitu veru proroka tvog Danila; Ti si preko Tri

se tako, svetitelj se gromkim glasom obrati idolu: Nepotrebni i ništavni, nemi i neosetljivi Dionise, naređujem ti velikim i preslavnim imenom Hrista mog koji živi na nebu, da padneš sa postolja svog i razbiješ se na zemlji, da bi nemoć tvoja bila očigledna za sve. - I tog trenutka se zatrese zemlja i idolište, i pade idol sa velikim treskom i razbi se u paramparče. Ugledavši to, svi prisutni neznabošci pobegoše odatle iz straha, i divljahu se onome što se zbi. Onda sveti Mokije reče antipatu Laodikiju: Eto, pogledaj na ništavnost tvojih idola - demona, koja ljude pogružava u smrt. Hajde dakle, pokupi ovu parčad boga tvog u koga si se uzdao, i shvati na kakvom se pogubnom putu nalaziš. Laodikije se veoma ožalosti, žaleći Dionisovog idola, i odmah naredi da svetitelja vrgnu u usijanu peć. A svetitelj, vrgnut u oganj, stajaše usred ognja, kao usred neke divne bašte, i pevaše blagosiljajući Boga. U peći viđahu se još tri čoveka koji pevahu s njim; jedan

boga tvog u koga si se uzdao, i shvati na kakvom se pogubnom putu nalaziš. Laodikije se veoma ožalosti, žaleći Dionisovog idola, i odmah naredi da svetitelja vrgnu u usijanu peć. A svetitelj, vrgnut u oganj, stajaše usred ognja, kao usred neke divne bašte, i pevaše blagosiljajući Boga. U peći viđahu se još tri čoveka koji pevahu s njim; jedan od njih imađaše veoma svetlo lice koje je sijalo jače od sunca; blesak koji se lio iz njegovog lica bio je jači od bleska ognja. Zatim sveti Mokije govoraše u ognju ovako: Blagodarim Ti, Gospode Bože otaca naših, čijoj se reči povinuje sve i sva; blagosloven si, Gospode sila, Tvorče svih Vojski Nebeskih, koga slave usta svetih Arhanđela; Ti si nekada saprisustvovao Trima Mladićima u plamenu, i među njima Ti si bio viđen kao četvrti; molim Te, Spasitelju moj, raspi plamen ognjeni ove usijane peći, i spali antipata ovog; pokaži na njemu nepodnošljivi gnev tvoj i jarošću tvojom uništi, da bi svi poznali da si Ti jedini

dvadeset dana doputova u taj grad drugi antipat, po imenu Maksim. Doznavši šta je sve uradio svetitelj, kao i za pogibiju Laodikija, Maksim stade smišljati na koji način da pogubi mučenika. I sevši na sudilišnom mestu, Maksim izvede na sud svoj slugu Hristovog, i upita ga: Kaži mi, kako ti je ime i kakvog si porekla? Svetitelj odgovori: Ako hoćeš da znaš moje ime i moje poreklo, onda čuj: moj se otac zvao Evfratije, a majka Evstatija; primivši sveto krštenje, oni mi dadoše ime Mokije . Vaspitan od roditelja u hrišćanskoj pobožnosti, ja se udostojih svešteničkog čina u Crkvi Hrista Boga mog; i evo sada već sam blizu starosti. Maksim ga upita: Šta su ti bili roditelji? Svetitelj odgovori: Otac mi je bio građanin velikog grada Rima, i po zvanju oficir, a majka mi je bila kći antipata Lampadija. Maksim ga upita: Kada si tako uglednog porekla, zašto si se onda odao mađioničarstvu koje ne dolikuje takvom visokom poreklu? zašto si razbio velikog boga Dionisa, i

mog; i evo sada već sam blizu starosti. Maksim ga upita: Šta su ti bili roditelji? Svetitelj odgovori: Otac mi je bio građanin velikog grada Rima, i po zvanju oficir, a majka mi je bila kći antipata Lampadija. Maksim ga upita: Kada si tako uglednog porekla, zašto si se onda odao mađioničarstvu koje ne dolikuje takvom visokom poreklu? zašto si razbio velikog boga Dionisa, i spalio prijatelja carevog antipata Laodikija? zašto si ukinuo prinošenje prazničnih žrtava? Sveti Mokije odgovori: Ne ja, nego svemogući Bog moj, Gospod Isus Hristos sakruši bezdahnog idola Dionisovog, i ognjem jarosti svoje sažeže neprijatelja svog Laodikija. A ja samo sa strahom i svim srcem služim Gospodu mome i ustima svojim ispovedam presveto ime njegovo. Maksim na to reče: Prestani sa tim bezumljem tvojim, pa priđi i prinesi žrtvu Apolonu, da ne bi umro ljutom smrću. No sveti mučenik odgovori: Ja ću umreti ljutom smrću, ako zaboravim dobročinstva i zaštite istinitog

mučenika u trakijski grad Perint, koji se sada zove Iraklija, k igemonu Filipisiju, napisavši ovome i podatke o mučeniku. Igemon zadrža svetitelja osam dana u tamnici, pa naredi da ga odvedu u Carigrad, da mu se tamo otseče glava. I kada svetitelj bi izveden na gubilište, on podiže oči k nebu i reče: Blagosloven si Ti, Gospode, koji si stvorio vekove i dovodiš do kraja podvige svetih; primi u miru duh moj - I bi k njemu glas s neba koji govoraše: Raduj se, dobri podvižniče Mokije , ti si javno pred svima pobedio mučiteljevu silu. Hodi i nastani se sa ostalim podvižnicima u Carstvu nebeskom. Ti si se dosta trudio u svetu; a sada se odmaraj i veseli na nebu. I bi Hristovom mučeniku otsečena glava 295. godine jedanaestog maja. Potom taj dan blagočestivi car Konstantin odredi za praznovanje svetog mučenika Mokija. On i crkvu podiže u ime svetog Mokija, u koju i česne mošti njegove prenese. Ko praznuje spomen svetog mučenika Hristovog Mokija, neka veruje

Hrista Boga našeg, kome sa Ocem i Svetim Duhom čast i slava vavek, amin. Postradaše ovi sveti mučenici u vreme Dioklecijanovo, između 288 i 300 godine . Mokije , čiji je spomen 29 januara, i biše osuđeni da ih zverovi pojedu, tada ovaj sveti Julijan, gledajući gde ih vode zverovima, rastuži se, pritrča im i stade ih grliti. Zato bi uhvaćen i on. Onda mu ukucaše veliki ekser u glavu, i druge eksere u ruke i noge, pa ga tako baciše u jednu pećinu. I tamo ovaj blaženi mučenik predade svetu dušu svoju u ruke Božje .

mokije

O piškotih in zasebnosti

Nastavitve piškotkov