uzmeš odavde i odvedeš u svoj manastir. - Kada ovo inok ču, i oseti da je to priziv Božji u ovom dečku, zakle se da će ga pri povratku uzeti sa sobom. Pošto inok otputova u Jerusalim, blaženi Jovan, željan evanđelskog života, zamoli svoje roditelje da mu nabave Evanđelje, iz koga bi se učio Hristovim rečima i tako mogao tvoriti dela Hristu ugodna. Roditelji se veoma obradovaše takvoj ljubavi svoga sina za Sveto Pismo, i odmah najmiše jednoga krasnopisca da lepo prepiše Evanđelje. Kada to bi gotovo, oni okovaše Evanđelje zlatom i ukrasiše dragim kamenjem, da njihovog sina privlači marljivom čitanju ne samo sladost unutra ispisanih reči Hristovih nego i spoljašnja lepota knjige. I tako opremljeno Evanđelje dadoše sinu. On ga s ljubavlju primi, i revnosno ga čitaše, i naslađivaše srce rečima Hristovim. Svakim danom njegova se ljubav k Bogu povećavaše, i on nestrpljivo očekivaše iz Jerusalima onog inoka, kome otkri tajnu srca svoga. Pošto prođe mnogo dana, dođe s puta očekivani crnorizac. Jovan mu se veoma obradova. Inok mu reče: Eto, sinko, kao

Bog naš kome mi služimo, može nas izbaviti iz peći ognjene užarene, i izbaviće nas iz tvojih ruku, care. A i kad On to ne bi učinio, znaj, care, da bogovima tvojim nećemo služiti, niti ćemo se pokloniti zlatnome kipu koji si postavio. Tada se Navuhodonosor napuni gnjeva i zapovedi da se užari peć sedam puta većma nego što beše običaj. Pritom car naredi najjačim ljudima u vojsci svojoj da okuju Ananiju, Azariju i Misaila, i da ih bace u peć ognjenu užarenu. Vojnici izvršiše naređenje: okovaše ih u plaštovima njihovim i u obući i pod kapama, i u svemu odelu njihovu, pa ih baciše u peć ognjenu užarenu. Pri tome izvršioce naređenja ubi plamen ognjeni pošto peć beše strahovito užarena. A ova tri muža: Ananija, Azarija i Misailo, okovani padoše usred peći ognjene užarene. I ne samo što ne doživeše nikakvu povredu, nego ustadoše i hođahu usred plamena, slaveći Boga i blagosiljajući Gospoda. Međutim careve sluge ne prestajahu raspaljivati peć naftom, smolom, kučinom i suvarcima; i dizaše se plamen nad peći četrdeset

svojom da je stolica carska i slava veličanstva moga. Ove reči još behu u ustima caru, a glas dođe s neba: "Tebi se govori, care Navuhodonosore: carstvo se uze od tebe I bićeš prognan između ljudi, i živećeš sa zverinjem poljskim, i hraniće te travom kao vola, i sedam će vremena proći preko tebe dokle poznaš da Višnji vlada carstvom ljudskim i daje ga kome hoće ". I tog časa ispuni se ova reč na Navuhodonosoru: um mu se pomrači, i on polude; zato ga u lance okovaše ; i pošto mira nemaše pod krovom dvorca njega ostaviše pod otvorenim nebom; i bi prognan između ljudi, i jeđaše travu kao vo, i rosa mu nebeska kvasijaše telo, te mu kosa naraste kao perje u orla i nokti kao u ptice. A po isteku sedam godina, u toku kojih niko ne smejaše primiti njegovo carstvo, Navuhodonosor podiže oči svoje k Nebu, i um mu se povrati; i blagoslovi on Višnjega, i pohvali i proslavi Večnoživoga, čija je vlast večna i čije je carstvo iz naraštaja u naraštaj.

, čudotvorno uspavanih na stotine godina, po tom oživelih, pa onda umrlih (v. 4 avgust). Mošti sv. Magdaline prenete su docnije u Carigrad. Blizu Getsimanskog vrta nalazi se divan ruski hram posvećen sv. Mariji Magdalini. okovaše , vezaše mu ruke na leđa i tako ostaviše da umre. Ležeći potrbuške na zemlji i ne mogući se maći zavapi Pontin: sveti mučeniče Foko, pomiluj me i spasi me "Rekavši to on zaspi, i u snu vide svetitelja Foku, kako mu se približi, dohvati ga rukom i reče: oprašta ti Gospod Isus Hristos" Kada se čovek probudi nađe se slobodan i razrešen od svih veza. Ustade, dakle, i ode domu svome i uze sv. Foku za svoju domaću slavu.

beše "Hristov miris među onima koji se spasavaju" (2 Kor. 2, 15). Ukrasivši dušu svoju devstvenošću i čistotom, ona kao miomirisan cvet umirisavaše srca vernih i odgonjaše smrad strasti. Duhovno obručivši sebe Gospodu Hristu, ona kao nevesta Hristova smelo i junački pohita na mučeništvo, i iz ljubavi prema Ženiku svom Hristu predade sebe na mnoge muke i stradanja, u vreme cara Valerijana. [ 1 ] Po telu je gvozdenim štapovima tako žestoko biše, da joj kosti polomiše. Zatim joj haljine svukoše i u lance je okovaše . No anđeo Gospodnji nevidljivom rukom razdreši je okova i ukrepi je; i ona, razrušivši svako bezbožje u mukama predade duh svoj Bogu. [ 2 ] Njene drugarice, sluškinje Hristove: Vasa, Paula i Agatonika, tajno uzeše telo svete mučenice i iziđoše s njim iz Rima. Prelazeći iz mesta u mesto, i posle duge plovidbe morem, one stigoše na ostrvo Siciliju, i tamo česno sahraniše sveto telo. Čim se Sicilija udostoji primiti česne mošti svete mučenice, odmah se oslobodi tame i obmane demonske, i stadoše je štititi

Selinu da u podnebesju nema žene koja bi se mogla po lepoti uporediti sa tom devicom. Dobivši takav izveštaj, mučitelj Selin odmah naredi birovima da objave u gradu, da sutra izađu na gledalište svi žitelji, obojega pola i svakog uzrasta, da posmatraju podvig mlade device Fevronije. Čuvši to, svi žitelji grada i okolnih sela slegoše se u ogromnom broju na gledalište, da vide Fevronijin podvig. Kada svanu, mučitelj posla u manastir najsvirepije vojnike sa naređenjem da Fevroniju dovedu na sud. Došavši u manastir, vojnici nemilosrdno dohvatiše Fevroniju, okovaše je u lance oko vrata, i povukoše iz manastira. Vriena pak i Tomaida, sa suzama grleći svoju učenicu, plakahu gorko i moljahu vojnike da im dopuste da malo porazgovaraju sa Fevronijom. Vojnici im dopustiše. Zatim Vriena i Tomaida stadoše moliti vojnike da i njih povedu na podvig koji predstoji Fevroniji; jer se starice bojahu da se Fevronija sama, bez njihove podrške, ne uplaši muka. Ali vojnici odgovoriše: Nama nije naređeno da vas vodimo na sud, već samo Fevroniju. Tada Vriena i Tomaida stadoše utvrđivati Fevroniju u veri

mučenja ne mogahu preprečiti i zatvoriti put ka Hristu ljudima željnim spasenja, koji ne samo imanja svoja nego i život svoj polažući hitahu k Petrovu učenju i k svetome krštenju, napuštajući služenje idolima. Neznabožni car Maksimijan, koji tada vladaše istočnim zemljama i življaše u Nikomidiji, doznavši da se mnogi učenjem svetog arhiepiskopa Petra obraćaju od idolopoklonstva ka Hristu, posla tribuna sa vojnicima da svetitelja uhvate i vezana dovedu k njemu. Došavši u Aleksandriju, poslanici nađoše svetoga Petra u crkvi sa mnoštvom vernih gde vrši službu Svima Svetima, uzeše ga i okovaše u teške okove. Zbog toga nastade u narodu silan metež i velika uzbuna: jedni plakahu za svetim Petrom, drugi vapijahu: "Zašto pastira našeg otimate od nas?" - I sleže se sva Aleksandrija želeći da dušu svoju položi za učitelja svoga, i vikaše narod na cara i na poslane od njega. A tribun, videći silan metež i uzbunu u narodu, naredi da svetitelja čuvaju u tamnici, koja se nalazila u blizini crkve, i posla caru pismeni izveštaj o svemu što se dogodilo. Pročitavši izveštaj car se veoma

koji dostave gde se koji hrišćanin skriva, ili pronašavši hrišćanina privedu ga sudu. Tada stadoše jedan drugog predavati na smrt: sused suseda i bližnji bližnjega; čineći to, ili iz straha od careve pretnje ili radi nagrade. Neki od neznabožaca pristupiše vojenačalniku i rekošs: Eno, hrišćani se kriju u jednoj pećini, jer ih slušasmo tamo svu prošlu noć gde pevaju i mole se svome Bogu. - Tuda odmah biše upućeni vojnici, koji uđoše u pećinu, uhvatiše sve hrišćane što se tamo nalažahu, njih dvadeset tri na broju, okovaše ih u lance i povedoše u grad da ih izvedu pred cara. U to vreme car na kolima iđaše u idolište radi prinošenja žrtava. Srevši ga na putu, vojnici što vođahu okovane hrišćane povikaše k njemu: Care evo protivnika tvoje naredbe i hulitelja naših velikih bogova. Naredivši da kola stanu i da mu sužnje privedu bliže, car ih upita odakle su. Oni mu odgovoriše: Ovde smo rođeni, a po veri smo hrišćani. - Zar niste čuli, produži car, kakve muke očekuju one koji sebe nazivaju hrišćanima? -

govori mnogo, viknu car, nego traži oproštaj, i pred svima izjavi da si pogrešio, i izbriši svoje ime iz spiska osuđenih. - Adrijan odgovori: Od sada počeću moliti istinitoga Boga, da mi oprosti grehe koje počinih živeći u idolopokloničkoj zabludi. Razgnevljen ovakvim rečima Adrijanovim, car Maksimijan naredi da Adrijana okuju u lance i bace u tamnicu kod onih mučenika, odredivši dan u koji će ih sve izvesti na mučenje. Jedan od Adrijanovih slugu brzo otrča njegovoj kući i izvesti gospođu Nataliju, ženu Adrijanovu, govoreći: Gospodina našeg okovaše u lance i odvedoše u tamnicu. - Čuvši to, Natalija se veoma potrese, gorko zakuka, razdra haljine na sebi i upita slugu: A zbog kakve krivice metnuše u tamnicu gospodara moga? - Sluga odgovori: Videh kako muče neke zbog imena nekakvog Hrista i zato što se ne hteše odreći njega i prineti bogovima žrtvu; a gospodin naš reče pisarima da i njegovo ime zapišu u broju osuđenih na smrt, jer hoće da umre s njima. - Natalija opet upita slugu: Ne znaš li tačno zbog čega su mučili te

Isusa Hrista, koji je istiniti Bog, i Tvorac, i Sazdatelj moj, i gotov sam, ako je moguće, da podnesem bezbroj mučenja za ljubav Njega. Zato uzmite od novaca što imam, pa kupite drva i spalite me, jer ne želim da vašim novcem kupujete drva na kojima ja treba da budem prinesen na žrtvu Bogu mome. Rekavši to, mučenik pljunu na sudiju i na hartiju njegovu. Sudija skoči, obori mučenika na zemlju, i strahovito ga izbi štapom. Zatim ga vrgnu u tamnicu. U tamnici ga okovaše u dvostruke sindžire. No mučenik beše potpuno spokojan i moljaše se Gospodu; u njemu ne beše ni trunke straha; naprotiv, lice mu blistaše božanskom radošću koja mu ispunjavaše dušu. A kada mu sutradan dođoše u posetu neki hrišćani prijatelji, sveti mučenik im reče: Braćo, kada noćas bejah na molitvi, Gospod mi se javi, i ukrepi nemoć moju i ispuni hrabrošću dušu moju, rekavši mi: "Mihailo, junače moj, raduj se Kao što ja radi tebe i radi celog roda ljudskog položih dušu svoju i pretrpeh krsnu

svima. I gromko vikne: Sada vidite ko sam ja Ovako neustrašivo ispovedanje vere od strane svetog mučenika toliko razjari moshoniskog pašu, koji beše tu, da on skoči sa svoga mesta, poteže mač i zari ga krstoliko u grudi mučeniku, vičući: Zar se tako razgovara sa sudijama? - U trenutku kada se od udara mačem pocepa mučenikovo odelo, na prsima njegovim sinu kao munja zlatni krst. Videći to, sudije se još više razbesneše, i narediše da ga bičevima biju. Zatim mu celo telo od nogu do samoga vrata okovaše u teške lance, pa baciše u tamnicu. Svirepo mučenje svetoga mučenika silno je potresalo Kidonijske hrišćane, koji su strahovali da mladi stradalac ne malakše duhom. Naročito je u tom pogledu strahovao učitelj Grigorije, pa je radi utehe i okrepljenja svetoga paćenika, tajno slao k njemu u tamnicu svoga učenika Jovana, koji je pre toga živeo nekoliko godina na Svetoj Gori Atonskoj. Strahovanje blagočestivih hrišćana bilo je potpuno opravdano, jer se sem telesnih stradanja na mučenika Hristovog beše okomio i svezlobni đavo, izvodeći protiv njega, osobito noću, neka plašila

uhvaćen i zatvoren, i to sa sledećeg razloga. Bezbožni Julijan naredi da se mošti svetog mučenika Vavile i drugih svetih mučenika prenesu iz Dafne. [ 25 ] Među hrišćanima koji prenošahu svete mošti beše i sveti Teodor. Noseći svete mošti oni pevahu stihove iz psalama Davidovih, često ponavljajući stih: Neka se postide svi koji se klanjaju idolima (Ps. 69, 7). Zbog toga sveti Teodor bi uhvaćen. Njega obesiše na mučilišnom drvetu, biše ga volovskim žilama po plećima, rebra mu kukicama kidaše, onda u železne lance okovaše , pa u tamnicu vrgoše. Sutradan Julijan doznade od eparha da je mladi Teodor pokazao veliko junaštvo i trpljenje u stradanju. Pored toga car doznade i to, da hrišćani do kraja trdeljivo podnose sva mučenja pa i samu smrt: gonitelji i mučitelji hrišćana smatraju smrt za poraz i sramotu, a mučeni hrišćani smatraju smrt za pobedu i slavu i radost. Doznavši to, car Odstupnik naredi da svetog Teodora puste iz tamnice. Neki onda upitaše svetog mučenika Teodora, da li je osećao bolove kada ga mučahu onako ljutim mukama. On im

i razbojnički, dopiru ponekad do samog Carigrada. Vojislav je, zbog svega ovoga, u dalekoj Zeti bio ostavljen na miru. Jedino je dubrovački grčki strateg Katakalon nameravao jednu prevaru u stilu onih, kakve su izvedene protiv Ivca i Sermona. On se ponudio Vojislavu da mu bude kršteni kum jednom novorođenom sinu. Vojislav je, lukav i oprezan, tobože pristao i ugovorio sastanak u jednom pristaništu. Katakalon je stigao sa ratnim lađama, ali kad je stupio na suho, iskočiše iz zasede Vojislavljevi ljudi, te ga s pratnjom uhvatiše i okovaše . Srbi na to osvojiše i ratne lađe, te na njima odvedoše Katakalona kao sužnja u Ston. Vojislav je umro u Prapratni, u svojoj prestonici, i sahranjen je u crkvi Sv. Andrije.

umuče, i ne hte više da odgovara ni na jedno pitanje njihovo. Oborivši glavu, ona smerno gledaše preda se, i umom se moljaše Gospodu Hristu da joj da snage da izdrži do kraja. I tog časa srce joj se ispuni veselosti i radosti duhovne, i ona se oseti kao uznesena u raj; i zaboravi na sve muke zemaljskog života, i svom dušom uzažele da što pre primi smrt za Hrista. Videvši odlučnu nepokolebljivost Kiraninu i razdraganost lica njezina, Turke obuze stid, i poslaše je u tamnicu, i tamo okovaše u sindžire. A onaj janičar subaša, goreći i nadalje demonskom ljubavlju, ode velikom agi Alibeju, i moli ga da mu dozvoli da odlazi u tamnicu kod Kirane kad god zaželi. Alibej mu dozvoli. I ovaj nevaljalac odlažaše često u tamnicu i činjaše blaženoj Kirani razna nasilja i mučenja, sa pakosnom upornošću: ili da je primora da mu ispuni volju ili da je umori. Jednom on dovede sa sobom i druge janičare, da bi zajednički stavili na žestoke muke svetu mučenicu. A ona, ugledavši ih, saže glavu,

ako tog bogohulnika uhvatiš i vezanog privedeš k meni. Vodi ga u Koman, jer ja odavde idem tamo. Otišavši od upravitelja, magistrijan pripremi gvozdene čizme sa vrlo mnogo oštrih gvozdenih klinaca iznutra, pa uze tamničkog stražara i vojnike, i uputi se u Vasiliskovo selo, noseći na magarcu teške železne okove. Krenuh i ja za njima, veli opisivač ovih događaja sveti mučenik Evsignije, želeći da vidim stradanje i končinu svetog Vasiliska. Došavši u selo, oni sretoše mučenika koji već beše krenuo iz kuće u grad Amasiju, odmah ga okovaše u dvostruke okove, i oko vrata mu staviše železan lanac, i na noge mu obuše gvozdene čizme sa klincima iznutra koji mu se zariše u noge do samih kostiju i krv linu iz izranavljenih nogu. I bijući silno Hristova mučenika, oni ga vođahu putem ka gradu Komanu. A mučenika praćahu plačući majka, braća i srodnici. Na rastanku, mati mu reče: Čedo moje slatko, neka ti Hristos, koga si zavoleo, bude pomoćnik u ovom mučeničkom podvigu Tvoj život ovde neće biti dug, ali će u budućem veku tvoj

okovaše

O piškotih in zasebnosti

Nastavitve piškotkov