i Zorića. Slavjanoserbije , 1753. godine, kao austrijski graničarski kapetan.

Vojna granica prema turskoj, kao što je učinjeno pre više od šest decenija na Dnjepru i Donu, odnosno u Novoj Serbiji i Slavjanoserbiji .

, oficiri Horvat i Šević od strane dvora dobili su za doseljenike teritorije na granici prema Turskoj - Novu Srbiju i Slavjanoserbiju . Austrija je ubrzo počela da kažnjava iseljenike, a ni u Rusiji nisu dugo trajale novoformirane teritorije (1752 / 3 -

, srpski graničari iz Pomorišja i Potisja, polovinom 18. veka, naselili su oblasti oko Dnjepra i Dona - Novu Serbiju i Slavjanoserbiju . Bežeći ispred turske osvete, posle propasti Prvog srpskog ustanka, vožd Karađorđe je sa rukovodstvom ustanka,

dobili doseljenici u Novoj Serbiji bile su potvrđene i za one kojima je naloženo da se nasele u oblast koja je nazvana Slavjanoserbija . To je potvrđeno i ukazom od 21. maja 1753. godine. Naseljavanje srpskih graničara u Slavjanoserbiju, sa sedištem u

Juzbaša. U komandi pukovnika Rajka Preradovića bili su potpukovnik Maksim Zorić, kapetan Ivanišević i drugi. Slavjanoserbiji je u svojim "Memoarima" opisao Simeon Piščević, kapetan jedne od graničarskih rota.

1753. godine. Išao je dalje. U Kijevu 24. decembra 1753. godine završava putovanje dugo dva meseca. Slavjanoserbije Piščević je došao avgusta 1754. godine.

imali gde glavu da sklonimo, niti smo znali odakle da počnemo. Sve nam je trebalo, a nismo imali ništa ". Slavjanoserbiji Piščević nastavlja rečima: "Život u našoj naseobini prve godine bio je kao, na primer, život nesrećnih brodolomaca

Engelshofena, koje je izgovorio pred mladim Piščevićem u Temišvaru, u osvit seobe Srba u Rusiju. Slavjanoserbija kao graničarska područja postojale su nešto više od decenije. Manifestom carice Katarine 1762. godine i Ukazom ruske

više od decenije. Manifestom carice Katarine 1762. godine i Ukazom ruske vlade 1764. godine ukinute su Nova Serbija i Slavjanoserbija i uključene u sastav novih gubernija. Razlog se našao u tome što su, prodiranjem Rusije prema jugu, prema Azovskom i

1852. godine. U njemu Arsenijević pominje potomke znamenitih Srba koji su živeli na bivšem području Nove Serbije i Slavjanoserbije . Tako se pominju: Horvati, Ševiši, Preradovići, Stratimirovići, Kneževići, Vujići, Petkovići, Avramovi,

hiljadu Srba u ovom području Ukrajine. Danas pripadaju istoriji. Slavjanoserbiju i za nekoliko decenija nestao, opisao je Miloš Crnjanski u "Seobama ":" Svi oni koji su se iselili, da izbegnu igo

granica prema Turskoj, kao što je učinjeno pre šest decenija na područjima Dnjepra i Dona, odnosno u Novoj Serbiji i Slavjanoserbiji .

Jelisavete Petrovne, od 17. maja 1753. godine, srpski graničari naseljeni su u današnjoj Luganskoj oblasti nazvanoj Slavjanoserbija . Središte oblasti bili su Slavjanoserbsk i glavni štab u Luganskoj tvrđavi, gde su se, za razliku od Nove Serbije,

, gde su se, za razliku od Nove Serbije, naseljavali i drugi narodi poput Bugara, Grka, Vlaha i Cincara. Slavjanoserbija opstale su do 1762. godine, kada su ukazom ruske imperije, zbog širenja Rusije prema Azovskom i Crnom moru, uključene u