, i prideva mesni od imenice meso na drugoj strani, ogleda se u akcentu. Kod mesne ( zajednice ) akcenat je kratkosilazni, a kod prideva mesni dugosilazni. Ni ijekavski nije bez dvosmislenosti kad se napiše, to jest kada se akcenat ne čuje. Na primer, ekavci bi rekli smeje se ( od imenice smeh ) i sme se ( od glagola smeti ), što je vrlo uočljiva razlika. Ijekavci bi u oba slučaja napisali smije se, i tu nema razlike u pisanju. Ali to nema veze, srpski obuhvata i ekavsko i ijekavsko narečje. Problem je kad neko ne razume da su dvosmislenosti u pisanju česte, a ako nema osećaj za akcente, stvar postaje još gora. Hasta la vista

itd . ekavsko narečje među književnicima Srbije odnelo prevagu nad ijekavskim u drugoj polovini 19. veka: Pisati ijekavski je teže, jer su pravila ijekavice složena, a njihovo savlađivanje naporno. Osim toga ti pisci, iako nisu bili malobrojni, pisali su ijekavski raznorodne tekstove i u razno vreme od četrdesetih godina XIX veka do devedesetih. Ni u jednom trenutku u srpskoj ekavskoj sredini nije stvoreno stanje u kojem bi ijekavsko pisanje osetnije prevazilazilo granice

nije stvoreno stanje u kojem bi ijekavsko pisanje osetnije prevazilazilo granice izuzetnog. Bilo je, uostalom, oblasti upotrebe književnog jezika koje su ostale netaknute tom praksom: škola, uprava, žurnalistika, dakle upravo one oblasti koje su najbliže širim masama naroda. Zatočnici ijekavice svakako su se osećali usamljenim i čim bi njihov žar popustio, oni su se vraćali maternjem ekavskom govoru. Neki od njih, doduše, nikad nisu ni nameravali da sasvim napuste ekavsko pisanje, nego su samo želeli da se ogledaju i u ijekavici, ili da ijekavski napišu pojedina dela čija je tema po njihovom mišljenju iziskivala takvo pisanje .

politikom hrvatske vlade i šovinizmom hrvatskog društva. Naravno, rat je osnova šovinizma. I srpskog. Pozitivne promene mogu da nastanu samo kada Hrvatska bude ispunila evropske standarde nacionalnih i građanskih prava manjina i obaveze prema prognanim Srbima; odnosno kada prestane, ako može ikada da prestane, diskriminacija ostatka Srba u Hrvatskoj. A ta diskriminacija je toliko drastična da nema primera na evropsko-azijskom prostoru. Tamo su ćirilica i ekavsko pismo takav prestup koji se kažnjava, prezire i progoni kao kanibalizam. Hrvatska je jedina zemlja, pored Kosova, u kojoj su posle Drugog svetskog rata spaljivane knjige. U Hrvatskoj je spaljeno tri i po miliona knjiga štampanih ćirilicom ili latinicom, ali u Beogradu. Na primer, roman Ranka Marinkovića Kiklop, štampan u Prosveti, takođe je spaljen, zato što je štampan u Prosveti. Konformistička srpska inteligencija u ime jugoslovenstva neće da zna te činjenice. Nju

, a uvek će, osim izuzetaka, biti primenjen savremeni pravopis. Edicija će imati knjige Gundulića i Držića, tekstove Pucića i Vojnovića, zbog poštovanja pravila o dvojnoj pripadnosti pisaca . ekavsko i ijekavsko, svi dijalekatski govori koji su korišćeni u književnosti, ravnopravni su. Tu nema nesporazuma. Tako će, recimo, u knjizi Stevana Sremca biti banatski, beogradski, užički i niški govori. Sremac je pokazao kako nije važno koji se dijalekt u književnost uvodi već kako je taj dijalekat umetnički uposlen. To se odnosi, naravno, i na urbani žargon, sadašnji i raniji dodaje Vuksanović .

Kuntić , EKAVSKO NAREČJE - i nijedno drugo. Tu je hrvatski jezik istovetan ostalim slovenskim. Samo srpski jezik ima tri: ekavsko, jekavsko i ikavsko narečje. Ikavsko narečje je u srednjem veku bilo najrasprostranjenije - bilo je književno u Bosni. Sve povelje bosanskih vladara su pisane ikavicom - a ti vladari su se zvali ' ' kraljem Srbljem ' '. Mnoge povelje i Stefana Lazarevića su na ikavici. Naravno, Mletačka Republika, uz pomoć Turske, pokatoličila je najviše Srba ikavaca. Da biste

, nadam se da se nećete ljutiti ako iznesem svoje mišljenje o suštini hrvatske nacije - izvorne hrvatske nacije i delova priključenih toj naciji ( naravno političkim, ili politikantskim postupcima ) . ekavsko , jekavsko i ikavsko narečje. Ikavsko narečje je u srednjem veku bilo najrasprostranjenije - bilo je književno u Bosni. Sve povelje bosanskih vladara su pisane ikavicom - a ti vladari su se zvali ' ' kraljem Srbljem ' '. Mnoge povelje i Stefana Lazarevića su na ikavici. Naravno, Mletačka Republika, uz pomoć Turske, pokatoličila je najviše Srba ikavaca. Da biste bili obavešteni, reći ću Vam da krajem 18. stoleća u Sinju nije bilo nijednog katolika, u Mostaru je bilo samo 6, u

izgovor bila ijekavica ) nagnali da joj da prednost nad ekavicom. Međutim, Vuk se upravo iz naučnih razloga formalno i zalagao za ravnopravnost ova dva narečja jer je smatrao kao prvo, da to nisu dva odvojena jezika ( već sastavni delovi dijasistema srpskog jezika ) i kao drugo, da narečje ne čini narod već jezik koji se može sastojati iz više govora. Sam Vuk je tim povodom napisao u Srpskom rječniku iz 1818. g. da mu ni jedno od tri narečja srpskog jezika ( ikavsko, ijekavsko i ekavsko ) nije emotivno draže od druga dva ali je iz kulturološko-lingvističkih razloga prednost dao odabiru ijekavice: 1 ) jer je bila najrasprostranjenija među Srbima; 2 ) jer su njome spevane srpske narodne junačke pesme; 3 ) jer je bila najbliža staroslovenskom jeziku; i 4 ) jer je bila semantički najpogodnija u smislu lakšeg uočavanja razlika leksema. Na kraju je Vuk jasno stavio do znanja da svi oni koji hoće da pišu i ekavicom i ikavicom pored ijekavice to mogu pod uslovom da

jezika na kome su ispevane s pravom čuvene srpske narodne pesme on je učinio da narodni jezik postane osnova celokupnog književnog jezika, i tako je danas jedina razlika između književnog i narodnog jezika u obimu; jer narodni jezik, razume se, ne može sadržavati tolike stručne i druge slične izraze. [ 15 ] ekavsko narečje, koje je u razdoblju od Vuka do danas privuklo znatan broj jekavaca, među njima i Jovana Dučića, i što se zasebno daju samo jekavski ( a ne i ikavski ) oblici. Na taj način je dovoljno istaknuto da se i jekavština smatra za ravnopravnu sa ekavštinom, jer se po sebi razume da i jezik srpskih narodnih pesama, Vuka i Daničića, Njegoša i Šantića mora ostati srpski književni jezik. [ 16 ]

stanovnika u srpskim zemljama. Grci su bugarima zvali i Vlahe zanatlije, a taj socijalni naziv za Srbe i Vlahe su preuzeli i Turci u Srednjem veku. [ 5 ] ekavsko i jekavsko narečje. Ako bi se ugledali na Bunjevce, onda bi Užičani mogli da proglase svoj jezik, jer govore jekavskim narečjem, a u većem delu Srbije se govori ekavskim. Da ne spominjemo izvorni jezik u Leskovcu i okolini. Leskovačko narečje, Srbi iz drugih krajeva, često, teže razumeju nego makedonsko narečje srpskog jezika .

filologa prestalo zanimanje za tako brojnim dijalektima srpskog jezika jer je svaki imao u svojim nedrima srpsku kulturnu baštinu. Da su oni svi izučavani, ne bi s takvom lakoćom bilo prihvaćeno to da Makedonci imaju svoj ( nesrpski ) jezik. I ne bi Hrvati ubedili sve filologe sveta, da je čakavština najtipičniji izraz hrvatskog jezika, jer je Belić već tada ( 1905 ) podelio srpski jezik na dva dijalekta: ČAKAVSKI I ŠTOKAVSKI. Za čakavski je rekao da ima dva narečja: ikavsko i ekavsko . Sad vidimo, A. Belić je imao pravo kad je rekao, da se na nesreću izučava samo jedan dijalekat bez narečja, kojih je više. I, naravno, među njima su i čakavsko narečje i narečja u Makedoniji, koja se, zbog nebrige srpskih filologa, proglasiše jezikom i narečjem drugih naroda. A sad se to čini, kako smo naveli, i s bunjevačkim jezikom. Aleksandar Belić je tačno ocenio ovu nenaučnost u filologiji Njihova netrpeljivost u književnosti, prenesena je i u nauku o srpskom jeziku ,

Krajini, odakle su moji, koristila se ijekavica sa opet nekim specificnostima. Tako umjesto gjde ces govori se dje ces isl. Sa druge strane grada, podrucja koja su gravitirala Hercegovini i zapadu Bosne pretezno upotrebaljavaju ikavicu. Tako je njihovo gdje di isl. Do rata, dok nisu pocela seljakanja, kod mene je bila mjesavina ijekavice i ikavice u opticaju. Ikavica minimalno al ovo "di ces" i dan danas mi se otme. E onda smo se denuli put Srbije i naravno upali u ekavsko podrucje. U pocetku sam imao jaku odbojnost u prihvatanju ekavice al vremenom prihvatis neke stvari jednostavno podsvjestno. Od tada kupujem u radnji a ne u prodavnici i sl. Onda sam se vratio ponovo u Krajinu sto je doprinjelo ponovnom izrazavanju ijekavice. Kad kazem da nemam sprecifican naglasak, mislim pre svega na to da ljudi nikada po govoru nisu mogli provaliti iz kog kraja dolazim. E onda kad im saopstim da sam porijeklom iz visoke Krajine svi ostanu u cudu, kao "pa ti

našega naroda ( sic ). Drugo zato, što i ćirilica nije ni srpska ni čisto slovenska ( sic ) nego je grčkog porekla. I treće, latinica je pravopis koji će olakšati ulaz našega jezika u književnu zajednicu celoga kulturnoga sveta. Neka se zbog toga ništa ne brinu predani pobornici pravoslavlja i oduševljeni zatočnici nacionalizma [ 10 ] ( podvukao M. R. ) . ekavsko narečje, kojim bi pisali i Srbi i Hrvati i zaključuje: To je prirodan proces koji se ne može zaustaviti. A pre ili posle istočno narečje postaće opšte narečje srpsko-hrvatsko, kao što je izvesno da će kroz trideset, četrdeset ili pedeset godina kada srpsko-hrvatski narod bude nacionalno obezbeđen, kao što je bio slučaj kod pravoslavnih Rumuna, latinica postati opšta književna azbuka. [ 11 ] Skerlić naravno nije doživeo da vidi političko i kulturno zajedništvo na delu ,

ostavljene poruke mogu se najviše dovesti u vezu sa grafitima - porukama ostavljenim na zidu ( Šokica, 1985 ) ili onima koje su na transparentima nosili studenti u protestima tokom protekle decenije ( Gruden, 2003 ): anonimna, nepotpisana, različite dužine ( od jednog sloga ili samo nekog znaka, kao što je upitnik, do dugog teksta ). Potencijalni, ali ne i konkretni autor može se iščitati iz nekoliko elemenata utkanih u poruku kao njen imanentni deo: - izbor pisma, narečja ( ekavsko , jekavsko, ijekavsko ); - grafički oblikovana slova ( štampana i / ili pisana ); - slovne i druge gramatičke greške ( pisanje velikog slova, pre svega, zatim palatalizacija ); - na osnovu glagolske forme o polu osobe; - iz sadržaja poruke može se iščitati uzrast ( navođenje nekih poruka iz filmova, crtanih ili igranih, zatim pesama i sl. što je kulturni kolorit mladih u Srbiji i Vojvodini ); - na osnovu znanja o ratnim događanjima ( podaci o masakrima u pojedinim delovima

para što imamo povremeno kupi neka mašina, a ne da nam je vrhunac švapski krunjač iz dvajes osme . ekavsko narečje .

ekavsko

O piškotih in zasebnosti

Nastavitve piškotkov