bogoštovje, ne kod sviju, nego kod izvjesnih germanskih plemena: kod Sasâ, i od njih potekavših Anglosasa, kod danskih Normanâ, kod Langobardâ, kod Burgundâ. Megju ovima je, i pričanju o Wôdanu, i bogoštovja, pravo ognjište, s kojega tek varnice odlijeću ostalim Germanima. No, Sasi, danski Normani, Langobardi i Burgundi, to su sve krajišnici na sjevero-istočnoj megji starog germanskog svijeta. U davno doba, Langobardi i Burgundi sjegjahu do baltičkog mora, a pripadahu suevijskoj istočnoj grani Germana, kojoj, rek ' bih, da se pridjede štošta slavensko1. U Sueve, po Tacitu2, valja brojiti i Angle, drugu sastavinu anglosaskoga naroda Uzmemo li na um geografični položaj sviju ovih plemena, mi ih opažamo u najtješnjem dodiru sa obližnjim baltičkim Slavenima. Ako je pak kod tih Germana glavni bog Wôdan, dok nije kod južnih, ni kod zapadnih, ni valjda kod najsjevernijih, sljeduje odatle, po mom mišljenju, da ga baš baltički Slaveni

prekrasnu devicu koja joj izađe u susret; i one se nežno zagrliše. I devica koja dođe reče devici što iz lađe izađe: "Raduj se, mučenice Hristova, Efimijo svehvalna" A ova joj u odgovor reče: "Raduj se, mučenice Hristova, Glikerijo blažena" - I, pozdravivši se, one se rastadoše: sveta Glikerija ode u svoje mesto, a sveta Efimija se povrati na lađu. Ovo isto viđenje imadoše oba brata. Oni se veoma obradovaše što doznadoše čije su ovo mošti, i u toploj molitvi usrdno pripadahu k svetoj velikomučenici Efimiji, grljahu kovčeg i celivahu ga, lijući suze od radosti. I nameravahu da ovo preskupo blago odvezu u svoje otačastvo, ali Bogu i svetoj ugodnici Njegovoj to ne beše po volji. Mornari razapeše jedra i krenuše u svoju zemlju. Kada već behu daleko od ovog ostrva, iznenada se diže bura na moru, i lađa nošena valovima opet izbi kod ovog istog ostrva. Kada se utiša more, mornari se opet otisnuše morem, ali ponovo, po naređenju Božjem, valovi se iznenada

, i ogromno mnoštvo raznovrsnih bolesnika isceli. I svetog Averkija svi stadoše nazivati ravnoapostolnim: jer niko, osim svetih apostola, ne obiđe tako mnogo zemalja i gradova. Tako svetitelj ovaj pronese slavu Hrista Boga i mnogo posluži spasenju ljudi. Posle toga se svetitelj vrati u Jerapolj. Kada žitelji Jerapolja čuše da se njihov pastir vraća k njima i da se već nalazi nedaleko od grada, pohitaše mu u susret svi, i malo i veliko, i žene i deca, i s neiskazanom radošću pripadahu k njemu, kao deca k ocu, i dobijahu od njega blagoslov, kojega odavno već behu željni. Ušavši pak u grad, sveti Averkije se uputi U crkvu, i sevši na svoj presto dade svima mir i pouči ih mnogo. I svi se radovahu povratku svetoga episkopa, a naročito ništi i ubogi, pošto sveti Averkije donese sa sobom carsku gramatu koja naređuje da im se za ishranu dodeljuje svake godine po tri hiljade mera pšenice iz carskih danaka. I pšenica je bila davana sve do dana Julijana Odstupnika, koji to

godina provedenih tamo. Ipak oni odoše do jame i gromko viknuše govoreći: Jesi li živ, Grigorije? - I odgovori Grigorije iz jame: Živ sam blagodaću Boga mog. I izveden bi iz jame Grigorije: bled, sav obrastao u kosu, dugačkih noktiju, suv i pocrneo od blata i krajnje oskudice. I pošto svetog paćenika umiše, i u novu odeću obukoše, i hranom potkrepiše, oni ga povedoše k caru koji imađaše izgled vepra. I svi iziđoše k svetom Grigoriju sa velikim poštovanjem, klanjahu mu se , pripadahu k nogama njegovim i moljahu ga da on umoli svoga Boga i isprosi isceljenje caru, vojvodama i vojnicima njegovim. No blaženi Grigorije ih najpre upita za tela ubijenih svetih devstvenica, pošto ona ležahu devet dana nepogrebena. I pošto pokupi razbacana tela svetih devstvenica, i oplaka bezdušnu svirepost neznabožnih mučitelja, on česno pogrebe sveta tela njihova. Posle toga on poče učiti mučitelje da se odvrate od idola i poveruju u jedinog Boga i Sina Njegovog Isusa

, gde se zamonaši i preda podvigu. Sveti Ilija prorok javi mu se i odvede ga na goru zvanu Malea, do Svete Gore. Tu on življaše jedan i usamljen, samo s Bogom, u danonoćnoj molitvi. Mada se on krijaše od sveta, ne može se ukriti. Saznavši za svetost njegovog života, počeše ljudi k njemu dolaziti i dovoditi svoje bolesnike. I sveti Toma lečaše ljude od svake bolesti i svake nevolje. A kada se predstavi Bogu ( u V veku ) njegove mošti produžiše pomagati svima koji s verom njima pripadahu .

i veka, ozeblo i istinske mudrosti željno srce njegovo. Vek Svetog Nikodima beše vek u kome je mudrost ovoga sveta sve više hvaljena, a smirena mudrost Božja postajala sve manje vrednosna na vagi ljudskoj. [ 9 ] No Bog zaštiti mladog Nikolu od primamljive mudrosti po svetu: još dok beše kod episkopa Antima upozna se na Naksosu sa uistinu vrlinskim muževima jeromonasima svetogorcima Georgijem i Nifonom i monahom Arsenijem, koji behu prognani iz Sv. Gore "pravde radi ". Oni pripadahu onoj grupi svetogorskih monaha, branitelja crkvenih predanja, poznatih pod imenom "Koljivari ". Naime, taj naziv oni dobiše od njihovih protivnika koji ih oklevetaše kao tobožnje novatore i preterane revnitelje za beznačajne stvari. Pri tome oni, tj. njihovi protivnici, behu zaboravili mudru istinu sv. Otaca da kad se radi o pitanjima vere i Predanja Crkve, - i najmanja stvar nije mala, jer može postati istočnikom velikih zala. Mala je reč" jednosušnost ", za koju se

Njihov odgovor je bio veoma vešt: "Ako hoćeš sve to što bismo imali da zameniš za željene nam mošti, gotovi smo to ustupiti" ( Camblak ). Sve se to Bajazitu veoma dopalo pa im je zbog toga ispunio želju, što je njih dve neizmerno obradovalo. "On pohvali njihovo usrđe, jer se naučiše vrlini, čemu su se čudili mučitelji, te im u ruke dade moljeno. A oni obujmivši ovo rukama, ljubljahu ga, prilagahu očima zajedno i dušu i srce, od radosti suze izlivahu, pohvaljivahu , pripadahu , ne znajući kako da se naslade ljubavne časti rake. I, konačno, mirisima mnogocenim i zlatnim odeždama pokrivši, u svoju zemlju ga sa mnogom čašću odnesoše, lepotujući i veseleći se što su stekli takvu riznicu, sa kojom je čitav svet neuporediv "( Camblak ) .

, podignutih koncem 17. vijeka. V. Atanasovski obavještava pogrešno da danas u Novome nema nikakvih tragova crkve Sv. Stefana, oslanjajući se na V. Đurića [ 58 ]. Ovdje ćemo se samo kratko zadržati da istaknemo dvije činjenice: temelji crkve, i to dosta velike crkve leže tik uz zgradu parohijalne katoličke crkve Sv. Jeronima koju u Novome podiže Đerolamo Korner poslije osvojenja Novoga, i drugo, ova je crkva građena na ostacima jednog sakralnog ansambla građevina koje pripadahu srpskoj crkvi Sv. Stefana. U ovoj knjizi mi ćemo pružiti potpun dokaz da je na ovome mjestu ležalo veliko i odlično očuvano groblje ove crkve sve do polovice 18. vijeka [ 59 ]

koja nikada ne otkriva ono što je spremna braniti oružjem. Klerikalni Dubrovnik je branio spoljni znak svoje narodnosti - svoje pismo, čak i os samoga Rima i njegovog velikog pontifeksa. Topljani 18. vijeka naprosto zasipaju državne sudske ustanove u zalivu svojim međusobicama koje oni, u isto vrijeme vrlo uspješno rješavaju na nivou svojih narodnih sudova, sve ne bi li pribavili novih ingerencija koje im prvobitno, dukalom o osnivanju komunitadi iz 1718, i ne pripadahu .

redovi zbijaju i postaju sve gušći, jer se u zemlju povlače potisnuti muslimani. Izloženi neprijatelju, a vidjevši kako opada autoritet središnje vlasti, bosanski begovi, gospodari srezova i oblasti, počinju da sve više delaju na svoju ruku, i da na neki način, postupajući u atavističkoj tradiciji, stvaraju nove organizacije srednjovjekovnih srpskih župa, naravno prema modelu organizovanja i političkog strukturisanja negdašnje srpske države kojoj i narodnosno pripadahu .

će u 1713. godini podizati novu stolnu crkvu. Mihail Marolli, ađutant pjace, odrekao se časti nadzornika izgradnje nove stolne crkve u novome u ljeto 1713. [ 110 ] pripadahu , te vazdašnjim katunjanskim ulaženjem u dubrovačku granicu koju će zubački prvaci Danilovići i zaprečavati. U ovome periodu, Danilovići su stekli najkrupnije zasluge za spasenje svojega kraja stiješnjenog između očekivanja svih glavnih protagonista koji su, svaki, neuporedivo snažniji od njihova kraja .

. Posle jutrenja stadoše služiti moleban Presvetoj Bogorodici, i kada pri kraju zapevaše: "Vladičice, primi molitvu rabov Svojih ", tada iz leve noge Božanskog Mladenca, držanog Presvetom Bogorodicom u naručju, takođe isteče miro. Na taj način pred očima prisutnih u hramu stajahu dva izvora mira, čudesno točeći sa jedne ikone miro: iz desne ruke Presvete Bogorodice i iz leve noge Hristove. Iguman i bratija veoma se radovahu duhom zbog preslavnog čuda ovog, i sa suzama pripadahu k prečistoj ikoni, i pomazivahu čela svoja svetim mirom. A to miro beše veoma celebno, jer koji god se bolesnici njime pomazivahu, odmah zdravlje dobijahu. Nakon izvesnog vremena posle ovog čudesnog događaja jedan velmoža, po imenu Nikita, bi poslan iz Moskve od strane velikoga kneza u Bjelozerski kraj. Kada on sa ženom i poslugom stiže u grad Jaroslav, on sede u čamac da dalje putovanje nastavi vodom po reci. Ovaj velmoža imađaše četvorogodišnjeg sinčića, jedinca. Usput

u Filopopolj i zaključaše u tamnicu. Građani pak, čuvši da dolazi Tiverijan, izađoše mu u susret. I on, došavši u grad, spremaše se da prinese žrtvu Jupiteru i Asklipiju. A Filopopoljski hrišćani, saznavši da se u njihovoj gradskoj tamnici nalazi sveti mučenik Aleksandar, slegoše se kod tamnice i moliše tamničkog stražara da ih pusti u tamnicu da vide mučenika Hristovog. Stražar ih pusti, jer se i sam bojaše Boga. A kad uđoše unutra i ugledaše svetog mučenika u okovima, oni pripadahu k nogama njegovim i celivahu okove njegove, i govorahu: Blagoslovi nas, stradalniče Hristov blagoslovi i postojbinu našu, jer smo hrišćani, živimo u velikom strahu u ovom gradu, jer vojvoda ovoga grada svaki dan nas traži da nas muči, da bi nas odvratio od Hrista. Ali nas ne može odvratiti od Hrista. Po blagodati Hristovoj, nas je ovde mnogo; među nama se nalaze i neki od prvih i najuglednijih građana. Mi se nadamo da će sila Hristova pobediti bezbožnu veru mnogobožačku, te će

, preslatki Sine moj i Bože vreme je da milošću obaspeš Sion; vreme je da se smiluješ na mene, Mater Tvoju, koja u tužnoj dolini ovoga sveta tuguje ne videći lica Tvoga; izvedi već iz tela kao iz tamnice dušu moju; jer kao što košuta stremi k potocima, tako duša moja stremi k Tebi, Bože, da se nasitim kada mi se javi slava Tvoja ". Prečista Djeva se ponekad dosta dugo zadržavala na Gori Maslinskoj: u podnožju Gore nalazio se Getsimanski vrt i malo imanje Zavedeja, koji po nasleđu pripadahu svetom Jovanu Bogoslovu. U Getsimanskom vrtu Gospod naš pred dobrovoljnim stradanjem Svojim moljaše se do krvavog znoja, padajući na kolena i na lice Svoje pred Ocem Nebeskim ( sr. Mt. 26, 36 - 44 ). U tom dakle vrtu potom i Prečista Mati Njegova, na tom istom mestu, uznošaše svoje tople molitve, takođe padajući na kolena i na lice i suzama zalivajući zemlju. Tu Ona i bi utešena Gospodom preko anđela koji je izvesti o njenom brzom prestavljenju na nebo. Prema svedočanstvu

je urešen mnogobrojnim freskama. Stara je crkva bila sagrađena za vlade srpskoga kralja Milutina, oca Stevana Dečanskog, a djeda slavnog Dušana Silnog, koji u onom dobu vladaše ovim krajevima. Glavni potstrekač, a ujedno i ktitor ove crkve po svoj prilici bijaše episkop Danilo, koji u onom dobu bijaše jedan od episkopa episkopije koju je Sv. Sava bio osnovao u Stonu. Bijela, kao i čitava hercegnovska i risanska općina, koje se tada zvahu travunska strana Boke Kotorske , pripadahu pod jurisdikciju episkopije zahumske sve do karlovačkog mira 1699 godine .

pripadahu

O piškotih in zasebnosti

Nastavitve piškotkov