sveta "Anguttara-nikaya, IV. 5.5 (prev. Č. Veljačić). Uz ovo Veljačić (1978: 225 - 6) navodi, poređenja radi, Šopenhauerov stav iz Sveta kao volje i predstave, "da početak i kraj sveta ne treba tražiti izvana nego iznutra," Na osnovu ovog stava

je prošao različite mene i faze u svom razvoju. Najpre je to bila fascinacija umetničkom Vagnerovom religijom, potom Šopenhauerovom metafizikom smrti, kao i Ničeovom kritikom hrišćanstva. U Manovom romanu-tetralogiji o Josifu, kao i u političkim

samo u društvu koje još nije okoštalo, gde ne mora da se vodi računa o očekivanjima i konvencijama. Šta ako mladost u Šopenhauerovom smislu više ne može da se razvija, jer postojeće društvo to onemogućuje? Lako je reći da jedno društvo, ako želi da ima

ulazak u Blohovu zagradu, u kojoj su i Hauptstrecken. Simptomatičan je, u tom smislu, jedan mali, ali bitan, Šopenhauerov falsifikat (ili, možda, previd, čime se, međutim, na stvari ništa ne menja). Navodeći brojne citate, potekle iz

svakom danu, makar bilo i najsrećnijeg života ". Šopenhauerovu parafrazu i odlučimo da proverimo sopstveno pamćenje, onda u Odbrani Sokratovoj čitamo šta je Platon zaista dao

slepe volje, čiji bi najsrećniji razvoj bio taj da se vrati sebi kako bi samu sebe ukinula ". Ne samo da je patnja, po Šopenhauerovom mišljenju, pravo čovekovo određenje; da je život u nju duboko utonuo i da je ne može izbeći; nego u tome da život i počinje

i održavanje jednog takvog sveta mogla do te mere da bude usmeravana protiv njegove sopstvene koristi ". Šopenhauerova poenta da je svet tako rđav da bi se mirne duše mogao oceniti kao najgori od svih mogućih svetova. Kada bi bio samo još malo

duše pružaju primer ove prirodne pokvarenosti. "Ovome se nema mnogo šta dodati, a bilo bi zanimljivo imati neku Šopenhauerovu izjavu o ovom, isto kao i mišljenja vernih čitalaca Nikomahove etike, možda i Hobsovih dela, sasvim nezavisno od

istraživanja. Šopenhauerovoj filosofiji života utemeljenoj na principu volje. Svojevrsan prodor u iracionalne sfere ostvariće i Niče, dajući iz

snova ne seća, kao i da snovi imaju višestruku funkciju i značaj. Pre naučnika o tome su rečito govorili i filozofi, pa Šopenhauerova poznata misao da naše sanjajuće sveznanje, odnosno naši snovi, treba da poduči i nauči naše budno neznanje, odnosno

Niče u Vajmaru. U Ničeovom filozofskom stvaranju obično se ističu tri perioda. U prvom periodu Niče je pristalica Šopenhauerove filozofije (pre svega njegovog voluntarizma) i Vagnerovih muzičkih shvatanja (Rođenje tragedije iz duha muzike,

, nije da ja poričem postojanje Boga, nego njegovu tvorevinu, eto to je ono što ja ne priznajem. Ivan bi mogao da usvoji Šopenhauerov izraz: Ako je Bog stvorio svet, onda ja ne bih želeo da budem taj Bog, jer bi nevolje sveta razdirale moje srce. Kako

da bi se spasenje zaslužilo. Tomas Man je na Antonićevu apologiju muškosti i Spartanaca unapred odgovorio kroz usta Šopenhauerove sestre: Samo je on, za moj ukus, išao kao muškarac nešto predaleko u obožavanju našeg mladića i ni prvi ni poslednji put

SAMA nastala kao NEMAČKA reakcija na FRANCUSKO prosvetiteljstvo i racionalizam, krunisan u revoluciji 1789), a to su Šopenhauerov i Ničeov IRACIONALIZAM Ta dva, u moderno doba SKRAJNUTA filosofska pravca, su POD 1 ODRICALI RACIONALISTIČKU

i Ničea mogu se svesti na anegdotske ODGOVORE na SHVATANjE ŽIVOTA KAO VELIKE VRTEŠKE, KOJA SE VRTI BEZ CILjA i SMISLA Šopenhauerov odgovor je bio: "ZAUSTAVITE, HOĆU DA SIĐEM ", što se u mnogo čemu podudara sa porukama budizma i hrišćanstva Ničeov