moje mile supruge i mog slatkog sina, pa mi ih donesite. - Rekavši to, on podiže glas i plaka velikim plačem. I dok on tako ridaše , k njemu žurno dođe starešina žrečeva po imenu Varvat i reče: Čuh glas žene tvoje i sina, koji ispred ruševina vikahu i

, a y sredini dušu svetoga Pavla, gde, čistija od sunca, uzlazi na nebo. I odmah pade na zemlju, i posipajući glavu peskom ridaše i vapijaše: "Zašto me, Pavle, ostavi? Zašto odlaziš bez poslednjeg celiva? Tek sam te udoznao, a ti već odlaziš od mene?

ga na tom mestu, po zapovesti njegovoj. Blaženi pak Isihije kada se vrati iz Palestine i ne nađe svoga nastavnika, ridaše nad grobom njegovim mnogo dana. I nameravaše da telo njegovo prenese u Palestinu k bratiji, ali ne mogaše, pošto svi

ne mrznem na mrazu. Na koji ću se način onda izbaviti iz večnog škrguta zuba? I kako ću dobiti udeo sa svetima? - I dugo ridaše Simeon zbog toga. A starac Jovan, ogorčivši se, reče mu: Šta bi još hteo da učiniš sa sobom, Simeone? Samo ti nož

sopstvene slabosti, ovo drugo radi moći Pozivača. ridaše videvši Ga obnaženog na Drvetu. Sunce sakri zrake, zvezde odbaciše svoj sjaj, zemlja se strašno potrese, more se

i vradžbinska zlodela; i dobi zasluženu prema delima svojim kaznu: on bi živ spaljen. Teofil pak dan i noć plakaše i ridaše , skrušavajući se srcem; ne okušaše ni hranu ni piće, niti s kim razgovaraše. Zatvorivši se nasamo, on setovaše i

tela ne bi bio ukraden. Sam pak, veoma tužan i ucveljen, ne okusi ni jela ni pića, nego se zatvori u spavaćoj sobi p gorko ridaše zbog Fevronijine pogibije. A stric njegov Selin, doznavši za Lisimahovu tugu, ožalosti se i ne hte da okusi ništa, nego

dođe sa klirom da je poseti. I blažena stade očekivati da smrt nastupi. Pri tome ona tešaše svoju srodnicu koja gorko ridaše zbog rastanka sa svetiteljkom, a takođe i svima sestrama govoraše reči utehe, pa oprostivši se sa svima poslednjim

Matidija, nošena burnim valovima, bi izbačena na kamen jednoga ostrva, nedaleko od Asijske pokrajine. [ 2 ] I neutešno ridaše ona zbog potonule dece svoje, i htede se od gorkog jeda i u more baciti. Ali ljudi toga kraja, videvši je gde naga

za muža svog Fausta, i čuvši da je on pre dvadeset godina krenuo u svet da nju traži i da otada nema nikakve vesti o njemu, ridaše gorko za njim kao za umrlim, ne nadajući se da će ga videti živa. Stigavši pak u Antadros, [ 5 ] oni siđoše sa lađe i

mojih? Ko je sve za trpezom? Kakvo li je sećanje na mene? Smatraju li me za živog ili poginulog? Pomišljajući to u sebi, on ridaše gorko. A kad dođe vreme obeda, trebalo je da sam Georgije odnese pred gospodara neko jelo sa grncem. Obrisavši suze, on

odoše starcu i počeše ga moliti da oprosti Jovanu i primi ga natrag. No starac osta nepokolebljiv. Jovan gorko plakaše i ridaše , što prestupi zapovest svoga starca. Još jednom bratija moliše starca za Jovana, da mu odredi neku epitimiju, pa posle

za to, car ga odenu u skupocenu odeću i nazva ga svojim prijateljem. Vrativši se posle toga doma, Markelin plakaše i ridaše gorko, kao nekada i sveti apostol Petar kada se odreče Hrista. I osuđivaše sebe, i stiđaše se sebe, jer on, koji je mnoge

, uđe opet. I opet poče silno plakati... Jer se sećaše onoga što se dogodilo, i ne mogući se uzdržati pred drugima glasno ridaše . I od toga momenta, ko siromašnima prostranije otvaraše desnicu? I ko od njega većma sebe sama osuđivaše? A zbog

Pravde. Mnoge je zemlje prošao, i mnoge narode upoznao, a Cara Pravde ne nađe. Kako mu je teško bilo na duši, i kako gorko ridaše ¶

ridaše

O piškotih in zasebnosti

Nastavitve piškotkov